Jedan od laureata povelje „Dolina kraljeva“ za 2016. godinu, koje zaslužnim pojedincima i organizacijama svakog prvog meseca u godini dodeljuje Udruženje „Etno centar Gegula“ – Centar za uspešni razvoj turizma i poljoprivrede Kraljevo, je i gospodin Mihajlo Nikolić iz Ugljevika (RS). U obrazloženju stoji da je Mihajlo Nikolić (1957.) završio Fakultet narodne odbrane u Beogradu, stekavši zvanje profesora narodne odbrane i čin potporučnika. Magistrirao je na Slobomir P Univerzitetu u Bijeljini, gde je stekao zvanje magistra pravnih nauka (bezbednosni smer), a potom završio i Školu vojne bezbednosti u Pančevu. Kao perspektivni stipendista odmah počinje da radi u elektroprivrednom preduzeću ZP „Rudnik i Termoelektrana Ugljevik“ (danas u sistemu Elektroprivrede RS), gde je i dalje u radnom odnosu, sada na poslovima koordinatora za zaštitu i spašavanje u vanrednim situacijama, pri upravi preduzeća.

Uvažavajući njegov doprinos u odbrambeno-zaštitnim pripremama, a nakon dobijanja veoma značajnog republičkog priznanja (koje je preduzeću obezbedio ličnim radnim angažmanom), firma mu se revanširala i krajem 1985. godine dodelila kuću u strogom centru Ugljevika, gde i danas živi sa porodicom.
Težak život ga je naučio da se sam snalazi kroz život, tako da je već od četvrtog razreda osnovne škole sam sebi obezbeđivao sredstva za knjige i skromnu đačku garderobu, sakupljajući gljive, lipov cvet i berući divlje kupine. Po završetku osmog razreda radio je dva i po meseca u PI „Sava“ u Bijeljini, što je upisano u radnu knjižicu. Svaki raspust, kao gimnazijalac, provodio je sa građevinskim majstorima u istočnoj Slavoniji, obezbeđujući tako sredstva za pomoć roditeljima i svoje školovanje. Na jednom od osječkih gradilišta je uz sveću spremio i prijemni ispit za fakultet, kada je među više od hiljadu kandidata bio trećerangirani.
Nikada kao student nije išao na letovanje ili zimovanje, jer je morao zarađivati za školovanje. Slučaj je hteo da baš u Novom Sadu, kao student sretne svoju suprugu Jelenu, poreklom iz Semberije, koja je u to vreme radila u Ljubljanskoj banci, i da se kao apsolvent srećno oženi. U Novom Sadu im se rodila i prva kćer, kao dete studentske ljubavi. Iako je po završetku studija imao par ponuda za posao u Novom Sadu, „zov zavičaja“ bio je jači i vratio ga u rodni kraj.
Kao obaveštajnom oficiru, za njega je rat u BiH počeo još u novembru 1991. godine. Uspešno je obavljao više komandnih dužnosti u VRS, nekoliko puta lakše ranjavan i jednom veoma teško – i to baš na nakadašnji Dan republike, 29.novembar, kada je zadobio 24 rane u grudi i stomak. Šezdeset šest dana se borio za život u bijeljinskoj bolnici i u Urgentnom centru u Beogradu i uspeo da pobedio smrt. Kada se oporavio, ponovo se, kao major VRS, javio na dužnost u svoju komandu, gde je ostao do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Sada ima status ratnog vojnog invalida sa 70% invaliditeta.
Vaspitan i naučen da uvek pomogne kad treba, zahvaljujući i izučavanju međunarodnog humanitarnog prava, uvek je vodio računa o ljudskim životima. Održao je brojna predavanja i obučio lica za zaštitu i spašavanje. Bespomoćni i nemoćni uvek su mu bili preokupacija i nije prezao ni od opasnosti po život da ih zaštiti i spasi. Civili, ranjenici i zarobljenici su u njemu uvek imali čvrst oslonac, tako da se i danas iznenadi kada mu neko priđe i kaže „Hvala ti, spasio si mi život“, mada većinu retko prepozna.
Čovek u životu, htio to ili ne, prinuđen je da bude multifunkcionalan. To nije mimoišlo ni ovog čoveka, koji se danas bavi i mnoštvom drugih poslova, reklo bi se manje svojstvenih njemu. Videći da je današnjica prepuna konflikata, vođen željom da pomogne ljudima, odlučio je da (2012.) završi obuku za medijatora BiH i tako doprinese mirnom i sporazumnom rešavanju konflikata i sporova među ljudima alternativnim putem. Sud nije uvek rešenje, pa zašto ne pomoći ljudima da uz pomoć medijatora, na obostrano zadovoljstvo, prevaziđu problem i uspostave ili zadrže dobre međuljudske odnose? Član je najvišeg organa koji rukovodi Udruženjem medijatora. Često je gost na medijima upravo po ovom pitanju. Kako uvek ističe da je Srbija jedina država u regionu koja je uspešno uvela i sprovodi sopstveni „srpski standard bezbednosti“, odlučio je, i uspešno u Beogradu prošle godine završio, višednevnu obuku za procenu rizika, što danas primenjuje u svom profesionalnom poslu.
Videvši da u privredi Republike Srpske vidno zaostaje turizam, kao posebna privredna grana, a znajući da nema kapacitete za masovni turizam, u poslednjih nekoliko godina odlučio je da pokuša da da lični doprinos i na ovom polju, posebno u tzv. turizmu posebnih interesa, što je danas aktuelno u svim delovima sveta. Sarađujući sa nadležnim ministarstvom i Turističkom organizacijom RS, uvidio je da osnovni problem leži u ljudima – kako organizaciono, tako i u stručnom pogledu i motivaciji. Tim povodom je krajem januara ove godine, na Kopaoniku, u okviru Međunarodne naučne agrobiznis konferencije „MAK 2016“, prezentovao svoj rad pod nazivom „Značaj kreativnosti menadžmenta u funkciji razvoja turizma posebnih interesa u Republici Srpskoj“. Kreativnost i samo kreativnost su opredeljujući činilac svakog rukovodioca ili rukovodnog tima da uspešno vode i razvijaju poverene im poslove, bez obzira na vlasničku strukturu kapitala. Neispoljena kreativnost je uzaludan posao, promašen izbor kadrova ili promašena karijera, pa zašto onda ne pobuditi opšti društveni interes da se ovom problemu pristupi sistemski, a ne selektivno ili čak nikako. Republika Srpska kao celina, a gotovo i sve lokalne zajednice u njoj, nemaju adekvatno rešeno zbrinjavanje napuštenih kućnih ljubimaca, koji u očaju tumaraju i bivaju izloženi zlostavljanju i drugim oblicima ugrožavanja, kao što su glad, žeđ, bolesti, stradanja u saobraćaju, predatorsko uništenje i drugo. Porodica Nikolić je samo u zadnjih 10 godina zbrinula više od 100 mačaka i više od 50 napuštenih pasa u svom domaćinstvu u Ugljeviku. Iste je lečila, hranila, kupala i poklanjala ljubiteljima, a neke i sterilisala. Mnogi su se i razmnožavali. Pomoć im nije niko htio pružiti, već su ih naprotiv, pojedini prijavljivali, a nedužne životinje ubijali i trovali. Ali, Nikolići se i dalje nadaju da će ljubav nadjačati mržnju i da će se neki ljudi promeniti.
Jedan od hobija koji je svojstven imenovanom je i bavljenje voćarstvom. Na očevini, udaljenoj dva i po kilometra od Ugljevika, podigao je zasad šljiva (400 sadnica) i mnoštvo drugih pojedinačnih voćki. Voćnjak se ne tretira nikakvim hemijskim preparatima, niti se đubri kombinovanim đubrivom. Sve se radi na prirodnoj bazi, ekološki potpuno ispravno. Tako je i sa proizvedenim povrtarskim kulturama za vlastite potrebe.
Za svoj rad, kako u politici, profesionalnoj službi, sportu, kulturnim i drugim aktivnostima, gospodin Nikolić je više puta nagrađivan i pohvaljivan. Danas to, u opštoj preokupaciji za brzim i nekada neobjašnjivim načinom života i vrednovanja pozitivnih stvari izgleda više nije bitno, a skroman život i uveliko odrađeni radni vek, potiskuju nekadašnji elan i čoveka čine zabrinutim. Deca su iškolovana, ali posla za njih u zavičaju nije bilo i morali da se snađu u inostranstvu. Registrovana Agencija za zapošljavanje na kućnoj adresi, kao dopunska delatnost i pisanje stručnih radova su neki novi pokretači snage za dalji rad. Do kada, pokazaće vreme.