• Prethodna
• 1 of 3
• Sledeća

Marija Markuš je jedna od onih predstavnica super žene ili žene heroja, koja ne prihvata ništa osim uspeha. Gospođa Markuš pre svega afirmiše ženu iz ruralne sredine. Ona je predsednica Udruženje žena „Golubinačke golubice“ iz Golubinaca, opština Stara Pazova. Razgovor sa gospođom Markuš počeo je o Udruženju koje je osnovano pre četiri godine sa osnovnom delatnošću - izrada suvenira od prirodnih materijala. Udruženje je poznato po izradi lutaka od „kuruzovine“ koje predstavljaju Sremca i Sremicu, koji se modifikuju u skladu sa situacijom. Na rumskom Vašaru su zaljubljeni par sa liciderskim srcem, na Karlovačkoj berbi gaze grožđe, a na XII Sremskom kolaču u Rumi, gde su nastupale 12. marta 2016. u hotelu „Park“, držali su slavski kolač.

- Nije to naš jedini suvenir. Mi se trudimo da budemo malo drugačije. Pravimo lutke koje se zovu Seje (Sejke), sremački naziv za sestre, jetrve i zaove i napravljene su od voća: noge od suvog grožđa, cipele kao klompe od kikirikija, glava od oraha, ruke od šljiva, telo od suvih smokava i pošto je sremačko voće izuzetno slatko, ne samo da su jestive već su i ukusne – kaže gospođa Markuš.
Na manifestaciju Sremski kolač donele su tradicionalne kolače na kuruzovini, štrudle sa makom, višnjama, orasima, lisnata testa u raznim oblicima, od novokomponovanih modeliranih pletenica, pereca, kiflica, do tradicionalne lenje pite i unikatnog kolača „Golubinačka snajka“. Kaže da je i sama golubinačka snajka (inače Ercovka) i da joj je rejting skočio čim je prešla meter (100 kilograma). Međutim, sa etno postavkom nadale su se dobrom plasmanu, a osvojile su ubedljivo i zasluženo prvo mesto.
Udruženje broji sedamnaest žena od kojih je uvek desetak aktivno.
- Mi, seoske žene, imamo svoje obaveze oko kuće, njive i volimo da ikoristimo priliku da „pobegnemo“ od kuće, da se kroz udruženje družimo, ali pre toga treba da namolimo naše muževe da nas odmene, pripaze stoku, pričuvaju decu... Sa Udruženjem imamo i planove da budemo prisutne na manifestacijama i da se posestrimo sa nekim udruženjem iz Slovenije, Mađarske, Slovačke, jer nemamo prilike puno da putujemo, pa i na ovaj način, putem razmene, da ih ugostimo, da nas ugoste, steknemo uvid u ono šta drugi rade, kako žive. Cilj nam je da dovedemo nove goste, turiste u naše mesto, jer Golubinci imaju šta da pokažu. Tu smo mi – „Golubinačke golubice“ sa našim suvenirima, dvorac Šlos iz XVIII veka, Ulica prkos, muzičko-folklorna rekonstrukcija „Golubinačka svadba“, kotobanjama... Golubinci imaju 200 godina star pokladni običaj „Mačkare“. Povodom ovog običaja, jedan putopisac je još pre dva veka, prolazeći Sremom napisao da su u tom divnom selu, tada delu austrijske carevine, ljudi jako vredni i dobrodušni, ali ima „tri dana u godini kada celo selo poludi“.
Poslednjih nekoliko godina gospođa Markuš je sa suprugom Đurom redovan učesnik ovog golubinačkog brenda. Prve godine su bili Hogar i Helga, druge sve oduševili kao drugarica Jovanka i Josip Broz, treće su pobedili u maskama Kentaura i Gorske vile, a ove kao mame Kumumka (gospodin Đura) i tata Taranta (gospođa Marija).
Marija Markuš, kao koordinator dnevnog boravka, aktivno učestvuje u projektu „Živimo zajedno i radimo zajedno“. Projekat, finansiran od strane nemačke fondacije, od 2014. sprovodi Udruženje roditelja „Živimo zajedno“ iz Beograda, na taj način što su dve kuće u Golubincima adaptirane za životnu i radnu zajednicu osoba sa invaliditetom. Golubinčani su iskoristili priliku i za lokalno stanovništvo organizovali dnevni boravak, koji podrazumeva razne radionice. Ove godine Delta fondacija je finansirala plastenike za organsku proizvodnju u kojima rade isključivo štićenici ovih kuća. Iako je po struci trgovac, naša sagovornica kaže da je majka sa iskustvom, pošto je njena ćerka pohađala specijalnu školu, i da je svu svoju ljubav i empatiju prema deci i osobama sa invaliditetom pretočila u svoj poziv.
Kako po zakonu, zbog godina, nemaju pravo na usvajanje deteta, bračni par Markuš se po drugi put odlučio za hraniteljstvo. Pre šest meseci su dobili jednu bebu od tri meseca, a sada imaju momka od devet meseci. Iako su samo „most do njegove bolje budućnosti“, maksimalno uživaju u njemu. Iz razloga da mogu da prime još dece, došli su na ideju da prošire stambeni prostor.
I tako je neplanirano, priča o jednom udruženju prerasla u priču o jednoj sasvim posebnoj ženi.