Dana 14. februara je praznik, bez obzira da li slavili Trifundan ili Valentinovo, Dan zaštitnika ljubavi, Svetog Trifuna i Svetog Valentina. Ovde je reč o onom prvom. U tradiciji balkanskih naroda praznuju se brojni hrišćanski praznici vezani za vinogradarstvo i vinarstvo. Iako nije prvi, Sveti Trifun je najznačajniji.
Sveti Trifun važi za vinogradarsku slavu i od tog dana počinju radovi u vinogradu, novi vegetativni ciklus. Ali, ovaj svetac je i zaštitnik ljubavi, i to ne samo prema vinu, već one bračne i vernosti. Pouzadno se zna da se Sveti Trifun (Orezač, Zarezan, Zarezojlo, Sveti Tripun, Sveti Trivun) neguje od XVI veka. Vinogradari tog dana, pre izlaska sunca, odlaze u vinograd i, radi bogatog roda, orezuju barem jedan, a mogu i tri čokota, zaliju ga starim vinom da bi time povratili malaksalu snagu vinogradu posle duge zime, kako bi počelo bujati u proleće, uz molitve da vinograd rodi. Na taj dan širom zemlje, u vinogradarskim krajevima, priređuju se ručkovi na koje se pozivaju i slučajni prolaznici.
Sveti Trifun se rodio u III veku, u mestu Kampsada u Maloj Aziji i vaspitavan je u hrišćanskom duhu. U detinjstvu je čuvao guske, ali je u sebi nosio veliki Božji dar, i vrlo rano je počeo da čini čuda, spasavao ljude i stoku od bolesti i oslobađao ih od “nečistih sila” samim pomenom imena Božjeg. Slavu je stekao time što je izlečio ćerku rimskog cara Gordijana. Srećni car ga je obasuo mnogim darovima, a mladić je sve bogatstvo na povratku kući razdelio siromasima, i nastavio da čuva guske i da se moli. Sva ta dobra dela ga nisu spasila od progonstva Gordijanovog naslednika, cara Decije Trajana, koji ga je podvrgnuo strašnim mukama jer je odbio da se odrekne jednog Boga i Isusa Hrista. Vojnici su ga vezali za konja i bosog vukli preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja. Sahranjen je 250. godine u svom rodnom selu. Imao je tada samo 18 godina.
Zbog svoje čvrstine, upornosti i istrajnosti u odbrani vere, Sveti Trifun je izabran za zaštitnika vinogradara koji Trifunove muke poistovećuju sa svojim radom i svojom mukom. Naime, vinogradari osam meseci godišnje služe čokotu, ne gubeći veru i nadu da će ga sačuvati od bolesti i prirodnih nepogoda i da će njihov trud uroditi bogatom berbom i dobrim vinom. Zato postoji verovanje da Sveti Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. Ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih poljskih štetočina Pravoslavna crkva je ustanovila poseban molitveni čin koji se, posredstvom sveštenika uz prisustvo domaćina, vrši na njivama i baštama. Pri ovom činu uzima se ulje iz kandila Svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd čitajući molitvu.
Kult Svetog Trifuna veoma je razvijen u srpskim krajevima, a neke srpske porodice ga slave kao krsnu slavu. Slava Sv. Trifuna se na poseban način obeležava u svim domaćinstvima koja se isključivo bave vinogradarstvom i voćarstvom uz presecanje slavskog kolača i simboličnog orezivanja čokota u vinogradima.
Veruje se da Sveti Trifun na ovaj dan pobode u zemlju ugarak i od tada sneg počinje da se topi. Po nekim verovanjima, od tog dana počinje proleće, priroda počinje da se budi, kao i ljubav kod ljudi. U narodu je rasprostranjeno verovanje da ako na Svetog Trifuna pada kiša, rodiće šljiva; ako padne sneg, godina će biti kišna i rodna; a ako je vedro, godina će biti sušna. Iako sneg još može da iznenadi, to se smatralo berićetnim, pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Svetom Simeonu Mirotočivom, 26. februara) iako je već sutradan, 15. februara - Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća, kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani. Ako oceni da će zima potrajati, vrati se u pećinu da nastavi svoj zimski san.
