Nije bilo tako davno kada se ženstvenost cenila po tome kako koja devojka zna da šije, plete, veze... A ona koja se pročula kao vešta u ručnim radovima ispunjavala je momačke snove. Podrazumevalo se da je svaka udavača morala da ima brižljivo pripremljen štafir (devojačku spremu), hekleraj, vezove, posteljinu, stolnjake..., i sve to rađeno rukom mlade devojke, uz pomoć baki, majki, tetaka, ujni... I u novoj kući štafir je čuvan u pesebnim sanducima kao najveće blago i vadio se samo u specijalnim prilikama. Na glasu su bile domaćice koje svašata umeju i svakojake ručne radove imaju u kući.
- Vreme toga je prošlo - kaže Senija Kovačević, članica Udruženja žena „Zlatne ruke Brusa“, zvanično najbolja vezilja u Srbiji. To nije potrebno posebno naglašavati, jer ovo Udurženje čine samo one najbolje, prvakinje na raznoraznim takmičenjima.
Senija Kovačević je prva mesta osvajala gde god se pojavila: od Brusa, preko Vrnjačke Banje, Palića, Prohora Pčinjskog...
Više od dvadeset godina, kao članica Udruženja, širila je ljubav prema ručnom radu s kojim druguje od detinjstva. Ni danas, sa svojih 65 godina ne odustaje od ručnog rada. Za nju je to nasušna potreba, njen život i velika ljubav.
Rodila se u selu Belo Polje kod Blaževa. Lepotu ručnog rada otkrila joj je njena baka, za koju kaže „njeno je bilo najbolje“. Sa pet – šest godina naučila ju je da tka, i to kavice (krpice, peškire), kasnije i sve drugo, tako da sakrije krajeve, ako plete čarape da se nastavak ne vidi, kada veze da nema prednje i zadnje strane, da su ivice čvrste... Baka je doživela da vidi uspeh svoje unuke, zadovoljna što je unukinu umešnost u belom, kosovskom ili punom vezu utkala svoje znanje i svoj trud.
Iako joj je vez najviše prirastao srcu, a kao šivaču u fabrici trikotaže „Brusjanka“, gde je provela svoj radni vek, sve što je zahtevalo „fin“ rad, pripadalo joj je u dužnost da to uradi. Pri tom je, kao i svaka žena toga vremena, pre svega bila dobra domaćica koja svakodnevno kuva, mesi i brine o svojoj porodici.
Njena kuća puna je ručnog rada. Još uvek se brižljivo čuvaju rukom vezene košulje od tkanog platna. Njena baka je samo takve nosila. Još uvek sve pegla, štirka obavezno. Tako je naučila, tako voli i u tome uživa. Ništa joj nije teško.
To se ne bi moglo reći za današnju generaciju, ni generaciju pre nje, koja kupuje posteljinu od materijala koji se ne pegla, i umesto štirka koristi omekšivač jer, tako je lakše.
Naša sagovornica je mnoge žene naučile da vezu, ali ne i svoje najbliže. Žli što su i njena ćerka i snaja malo zainteresovane za to, a nema ni unučicu, sve se muški rađaju, da njoj prenese ono što zna.
Nema velike hasne ni od izlaganja na raznim manifestacijama i festivalima. Svi vole da zastanu, dive se njenom radu, ali kada čuju cenu, samo prođu. Nije to što ona precenjuje svoj rad. Mnogo od toga što je uradila je i poklonila, pogotovo onima koji to znaju da cene, ali ljudi imaju drugih preokupacija, a bez toga se može. Ipak, srce joj zatreperi, kada uđe u neku kuću i prepozna zidnu ukrasnu tkaninu sa izvezenom porukom koju je uradila. Do pre 30-tak godina to je bio obavezan dekor svake kuće, danas se može videti samo iznad šporeta po etno kućama (ili vojvođanskim salašim), retko kad na drugim mestima.
Sadašnje vreme za kreativnost, umešnost, originalnost koristi druga izražajna sredstva, iznalazi druge dimenzije. Pitanje je da li će se vratiti vreme kada je svaka žena u kuću unosila svoju „duša“? Ako se to vreme vrati, umeće žena poput Senije Kovačević biće dragoceno.
