Prema podacima iz 1939. godine na Kopaoniku je bilo 175 bačija, 39.000 ovaca, 5.000 krupne stoke, 57 magaraca i 500 konja. Ukupno 575 ljudi je živelo na bačevnim mestima gde su vršili pašarenje stoke, i od novca dobijenim prodajom mleka i mlečnih proizvoda, sira i kajmaka plaćali pašarinu. Danas je situacija takva da na celoj teritoriji Kopaonika i na području NP „Kopaonik“ nema više od 200 ovaca i 18 goveda koja organizovano pašare, ni jednog konja, niti koza. Sem toga, vršna sela do reke Ibar su potpuno opustela. Na Kopaoniku, trenutno nema nijedne aktivne bačije, da je naseljena i da živi preko leta. Ovakvo stanje je godinama nepromenjeno. Sve to dovelo je do nemile slike da je kleka u agresiji, da se naseljavaju pionirske, korovske vrste, a uloga stoke i ovaca je bila upravo da sprečava da se tako nešto ne desi.

Verovatne predikcije su da će za deset godina, ukoliko se stoka ne vrati na Kopaonik, ova planina ostati bez livada. Kleka kao agresivna vrsta, uništavaće borovnicu i sve što raste u njenoj okolini. Pošto je kratkog veka, sasušiće se i iza sebe ostaviti pustoš. U narednih dvadeset godina na ovim mesta osim korovskih biljaka neće rasti ništa drugo. Lična inicijativa čoveka koji zna svaku bačiju, sva bačevna mesta ili ostatke bačija, čuvara zaštićenog područja NP „Kopaonik“ poslednje tri decenije, gospodina Rajka Nikolića, je da vrati bačije na Kopaonik. On će, uz svesrdnu podršku stručne saradnice u okviru odeljenja za biodiverzitet Zavoda za zaštitu prirode Srbije, gospođe Berislave Ilić, predložiti ZZP Srbije i nadležnom Ministarstvu projekat kojim bi se odobrila i pomogla ova inicijativa, na mestima gde su bačije postojale. U projekat bi trebalo da se uključi i država u vidu subvencija pri kupovine stoke. To je jedini način, po mišljenju iskusnog čuvara nacionlnog blaga, da se spasi priroda ove planine, da ne bi urasla u korov. Druga faza rada, koja bi trebala da bude završena do kraja godine, odnosi se na ispitivanje zainteresovanih pojedinaca i porodica, vlasnika bačija, da li su voljne da se vrate pređašnjem načinu života i rada. Dobijena je saglasnost desetak porodica, ali je veliki broj onih koji su se odselili, a bačevna mesta stoje i verovatno bi neko drugi pristao da ih uz pomoć nadležnih obnovi, i da se prihvati tog posla. NP „Kopaonik“ bi se po navodima našeg sagovornika, obavezao na besplatno davanje mesta za ispašu, obezbedili bi građu i materijal za obnovu, da Kopaonik ponovo postane „prava planina“. Jer planina bez livada i šuma nije planina. Ništa manje značajan nije ni ekonomski segment ovog projekta. Pretpostavka je da bi se za početak nekolicina mladih ljudi vratilo na selo i ožvelo ga. Niko ne spori da je izgradnjom Turističkog centra Kopaonik iskorišćen vanredni potencijal ove planine za sportsko-rekreativni turizam u zimskoj i letnjoj sezoni, koji je ovu planinu postavio na pijedestal atraktivnih turističkih odredišta u Evropi i svetu, i koji je doprineo njegovom razvoju. Ali za lokalno stanovništvo je bio kontraproduktivan upravo iz ekonomskih razloga. U startu je bilo zamišljeno da se lokalno stanovništvo zaposli u Centru, a da se poljoprivredni proizvodi organizovano otkupljuju od lokalnih proizvođača. Međutim, snabdevanje je od početka bilo centralno, a sa privatizacijom, situacija je dodatno pogoršana. Saradnja sa lokalnim stanovništvom svela se na desetak ljudi upornih da svoje proizvode izlažu na pijačnim tezgama. Položaj lokalnog stanovništva je dodatno ugrožen prilikom formiranja NP „Kopaonik“ i skijališta (ski staza), od kojih su oduzimane privatne parcele. Povraćaj stoke na Kopaonik, organizovano i pod kontrolom, imao bi dvostruk benefit i mogao biti zabavan i sa apsekta turizma i sa aspekta očuvanja prirode.