Na izlasku iz Srbobrana, na 1,2 km prema Bečeju nalazi se Karin salaš vlasnika Marije i Radivoja Nićin. Podignut u drugoj polovini XIX veka, a u porodicu Nićin stigao je kao miraz prambabe današnjeg vlasnika, i uz njega 12 lanaca zemlje. Deda Rada, najmlađi sin u familiji, poznatiji po svom nadimku (špicname) Kara, salaš je nasledio od svoje majke i kumovao njegovom imenu.
Gospodin Radivoje Nićin ga je opet, na insistiranje svog oca, nasledio od dede, i sa svojom suprugom i dve ćerke (jedanaest i devet godina) poslednjih tri - četiri godine intenzivno radi na stvaranju uzornog salaškog domaćinstva, sa bačkim duhom usklađenim sa potrebama savremenog gosta, i ne zvuči pretenciozno ako se kaže da Karin salaš, u srcu Bačke funkcioniše po principima sličnim onim u Južnom Tirolu i Bavarskoj. Karin salaš je mesto koje zrači pozitivinom energijom. Pruža uslugu noćenja, za sada u sedmokrevetnom apartmanu sa četiri zvezdice, sa koliko je kategorizovano ovo seosko domaćinstvo. U planu je da se sa startom mera podrške ruralnom razvoju IPARD programa aplicira za sredstva i na ovom prostoru podigne nezavisan objekat za prijem 50 gostiju i četiri studija.
Trenutno salaš može da primi 80 gostiju na otvorenom i 35 u zatvorenom prostoru. Služi se isključivo domaća, vojvođanska hrana koju priprema domaćica salaša. Kompletna ponuda poljoprivrednih proizvoda dolazi iz zaokružene ekonimije salaša, od ratarske i baštenske, do voćararstva i stočarstva. Oko salaša je 10 ha obradivih površina, a vlasnici obrađuju do 100 hektara. Tu su i zasadi jabuka, krušaka i dunja, a u bašti se gaji sve potrebno povrće. Osim toga, eksperimentalno je zasejano 1.200 kvadrata začinskog bilja, a na dva hektara autohtoni beli luk, kao sirovina za proizvodnju paste. Na salašu ima kokošaka, morki, ćuraka i pataka, ovaca, krava, konja i farma od 20-tak svinja, od kojih domaćin pravi pečenicu, vrat, kulen, kobasicu, šunku i tirolsku plećku. Salašarska jaja, sveže mleko, švapski sir, pileće meso, prasetina, jagnjetina, delikatesni suvomesnati proizvodi, turšija, džemovi, kompoti, domaće rakije i sokovi, sve to gosti mogu degustirati na Karinom salašu. Kompletan bački meni u dogovoru sa gostima, priprema se na salašu. Za početak pred goste se stavlja daska sa predjelom, sledi glavno jelo, desert, domaći sokovi, sa obaveznom soda vodom. Završava se onim čime i počinje, domaćom salašarskom rakijom. - Naš salaš je zategnut, urban, sa najsavremenijom wireless opremom. Kod nas nema uobičajenih salaških slika poput pale tarabe, nepokošene trave, astala ispod duda, i svaka stvar ima svoje mesto. Salaš je zatvorenog tipa i nismo otvoreni 24/7. Funkcionišemo tako što se čujemo sa potencijalnim klijentima, saslušamo njihove planove, potrebe i očekivanja na osnovu kojih zaključujemo da li možemo da odgovorimo njihovim zahtevima i da li nudimo ono što oni od nas očekuju. Naravno, radujemo se kada se naše mogućnosti i želje gostiju poklope - objašnjava gospodin Nićin. Zbog bogatog divljači srbobranskog atara, najčešći gosti Karinog salaša su lovci. Salaš je takođe prilagođen team building programima, poslovnim susretima i edukativnim seminarima. Iz želje oživljavanja i promocije škole u prirodi posebna pažnja posvećena je radu sa najmlađima. Osim nastavnih, za decu se organizuju ekološki, kulturni i zabavni sadržaji, poput jahanja konja, vožnje u traktorskim prikolicama, dodir sa prirodom i druženje sa životinjama, slobodne aktivnosti na dečjem igralištu opremljenim rekvizitima od prirodnih materijala.
Stručnjak za oblast finansiranja u poljoprivredi, gospodin Nićin se posle 13 godina rada u korporaciji, od februara ove godine sa svojom suprugom odlučio za rad u sopstvenoj firmi a porodici omogućilo da četiri dana provodi u gradu, a tri na salašu, što je po mišljenju supružnika od ogromne važnosti za zdrav rast i razvoj njihove dece. - Jedan od naših primarnih zadataka je promocija života u selu, u prirodi, na jedan emancipovan način. Ukoliko se napravi klima da se obrazovani ljudi, ljudi sa vizijom vrate u selo, na imanja (salaše), svojim aktivnostima, podsticanjem tamošnjih žitelja i razvijanjem agroturizma, vojvođansko, srpsko selo će da preživi. Jer, samo jako bogato selo može da napravi uspešan grad, a zajedno stabilnu i uspešnu državu. Veliki propust je da Srbobran na 35 km od Novog Sada i uz autoput, nije postao spavaonica grada. U Srbobranu može da se kupi kuća od 100 m² za 35 hiljada evra. U Novom Sadu se toliko plaća za 25 m², ali niko neće da dođe da živi u Srbobran. Mi takođe, naše ćerke ne možemo da osudimo na život bez bioskopa, pozorišta, adekvatne škole stranih jezika, sportskih aktivnosti, a da nije reč o košarci ili fudbalu. Mi smo porodica koja je sredstava iz grada investirala u selo, a ne obratno. Mislim da taj primer treba da prate i drugi. Pokrajinska vlada i Ministarstvo je prepoznalo potencijal, razvilo programe podrške, ali nedostaju kvalitetni ljudi koji te programe mogu da implementiraju - smatra Radivoj Nićin. Prema rečima našeg sagovornika, život van grada je san svakog zapadnjaka. Takav život je skup i smatra se privilegijom. Kod nas se još uvek vidaju rane nastale posle Drugog svetskog rata, kada su selo napustili mladi ljudi bogatih domaćina, pre toga devastiranih. Ali, bilo bi dobro kada bi, posebno oni mlađi počeli da uviđaju da je ostanak i investiranje u imanja budućnost u kojoj je lepše živeti.
