• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

Велику привилегију и част  представља чињеница да данас бројимо 125 година организованог туризма на Златибору. Стога се  морамо вратити на почетак ради сазнања да је  Златибор  одувек изазивао интересовање особеним својствима која су га уобличила у данас најпосећеније место Србије, најпре својом раскошном лепотом заталасане обешумљене висоравни са травнатим хоризонтима, широким видицима и живописним пејзажима.

Драгоцена лековитост ове планине коју стварају конфигурација земљишта, географски положај, геолошки састав тла, богатство и разноврсност флоре, климатски елементи, од којих су сигурно најзначајнији  велика осунчаност, ниска влажност ваздуха, мали број ветровитих дана, благе зиме и топла лета, учинили су да крајем деветнаестог века постане позната под називом „прва српска ваздушна бања“.
''Ту величанствену слику, која се дубоко у душу урезује, није још ниједан уметник насликао ни на хартији, ни на платну. Златибор се мора видети, па да се појми сва његова лепота, која тако усхићује гледаоце својим чарима.'' Овако је давне 1896.године писац Срета Поповић видео Златибор.
Међутим, Златибор је био познат много пре тога. За време  турске владавине, златиборске сувати биле су у поседу породица богатих ужичких, прибојских и нововарошких бегова,а сачувани податак да је угледни сарајевски трговац Хаџи Никола Селак  1750. године подигао летњиковац од борових брвана у Водицама указује да је и у то време Златибор служио за одмор и опоравак. У ослобођеној Србији, уместо бегова  на овој планини лета проводе зачетници младе српске буржоазије, породице богатих ужичких марвених трговаца, који су на својим или унајмљеним суватима подизали колибе и за одмор.
Како је од давних времена Златибор познат по својој лековитости и благотворном утицају на здравље, овде су лета проводили и многи плућни болесници, којима је у то време једини лек био чист ваздух, дуге шетње и квалитетна храна, али су их на планини чекале и тешкоће, о чему пише српска штампа. Трговински гласник 1892. године извештава:
„Златибор је врло здраво место. Овамо долазе реконвалесценти који су наклоњени и пате од разних плућних болести. Њих упућују лекари и многима добро чини... И за потпуно здраве добро је овамо провести извесно време на чистом ваздуху, јер човек се чисто препороди и осећа се много лакши и веселији када неко време овамо проведе. Што је најнеугодније и најнеудесније то је: у самом Златибору нема нигде какве куће нити грађевине, да човек може ноћивати, од кише се склонити, осим колиба што су код трговачких џелепа, али оне су само за момке трговачке“.
У Политици од 10. септембра 1905. године огласио се и ужички лекар др Шајковић: „Златибор је неоцењено благо. Ја бих сваког лета слао на њега половину Ужица по правој потреби и нужди. Али нажалост, нема тамо станова, те би људи пропали“.
Да би се омогућио угодан боравак оболелим људима и љубитељима природе и њених лепота, у другој половини деветнаестог века почела је кампања, заправо вршен је притисак на одговорне и добронамерне да се у најлепшим крајолицима планине изграде лечилишта.
Од пресудног значаја за даљи развој Златибора биле су две посете високих званичника у лето 1893. године. У протоколу званичне посете  краља Александра Обреновића Ужицу, за 20. август предвиђен је пољски ручак крај извора Кулашевац на Златибору. Тога дана народ из околних села дочекује краља са великим весељем и радошћу, а председник чајетинске општине Петар Мићић у здравици упућује му молбу да се извор Кулашевац назове Краљева Вода, „те да тај непресушни извор буде  вечити спомен краљевог доласка“. Дирнут топлим, горштачким гостопримством краљ је прихватио предлог, а већ следеће године подигнута је чесма. Био је то први зидани објекат у овом делу Златибора.
Почетком истога лета, у усамљену чобанску колибу у Рибници долази ужички адвокат и бивши председник Народне скупштине Краљевине Србије Алекса Поповић, са оболелим сином и надом у његово оздрављење. Дечак је заиста оздравио, а већ следеће године овај угледни адвокат подиже зграду од борових брвана, где са породицом проводи лета, добијајући један веома интересантана надимак „ бег од Рибника“. Поред Алексе Поповића, у Рибници су сличне дрвене летњиковце подигли и други припадници ужичке буржоазије, тако да је ово најстарије туристичко насеље  стекло популарност места где су се у хладовини столетних борова испод Торника одмарали туристи из Енглеске и Чешке, чувени научници, политичари и државници, домаће и стране дипломате.
На прелому векова на својој сувати Палисаду народни посланик Мијаило Јевремовић поред  породичне куће подиже мали ресторан од борових брвана и петнаестак колиба у које  почиње примати посетиоце, углавном из Ужица и Београда. Године 1905. у овај ресторан стижу високи гости, краљ Петар Карађорђевић са престолонаследником Ђорђем који задивљен овом планином изјављује: “По својој романтичности Златибор се може с пуним правом назвати Швајцарском без језера.“
Поред много познатих и угледних људи тога доба, чест гост на Палисаду био је и велики српки песник и дипломата Јован Дучић. Сачувана је и његова импресија о овом месту: ''Ко није био на Златибору тај не зна шта је здраво место. Ко није јео на Палисаду код Милојке Јевремовић млад кајмак са карлице и мед, тај није јео храну што болесног диже са постеље и мртвог оживљава''.
Између два светска рата Палисад улази у период интензивне градње. На овом благом и осунчаном пределу подигнуто је 35 зиданих и дрвених летњиковаца, са видним утицајем алпске и тиролске архитектуре, а њихови власници, богати адвокати, генерали, чиновници министарстава нису хтели величином објеката да нагласе свој материјални и друштвени статус, већ су се трудили да постигну ексклузивност и отменост,  и у томе успевали.
На Обудовици, најлепшем крајолику пусте златиборске површи, Окружни ужички одбор је 1914. године подигао луксузан хотел, звучног назива ''Краљева Вода'', са депандансом ''Чигота''. Хотел је врло кратко примао госте, а за  време рата  имао је сасвим другу намену. Наиме, Аустроугарске окупационе снаге адаптирале су хотел за откуп млека и производњу качкаваља.
У првој поратној деценији после изградње пута Краљева Вода -Ужице градња је интензивирана и до рата је изграђена 21 вила, чији су власници припадали богатом слоју српског грађанског друштва. Михаило Миловановић, чувени ужички сликар и ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, овако је тих година доживео Златибор:
„Да се окренем на једно наше огромноприродно богатство и благо каквих је данас мало у свету и да са вама заједно упрем свој удивљени поглед у алем камен наше простране отаџбине...Златибор је, браћо моја, понос наш и наше уздање. На Златибору лежи будућност и слава и материјална снага наше ужичке области. Јер Златибору је божански геније стварања природе дао, у једном заносном сну све чари раскоша и лепоте...“
Истовремено на Оку прота Радосав Симић,  почиње реализацију своје визије стварања „колоније здравих'', заправо једног модерног летовалишта намењеног само здравима, првенствено деци. Како је у то време Златибор био проглашен терапијским подручјем за одређене врсте обољења, прота је  апеловао да се колоније болесних одвоје од дечјих, спортских и туристичких насеља, па је тако предложио Хигијенском заводу из Београда да подигне дечје одмаралиште на Оку и понудио им своју земљу на поклон.
Предлог је прихваћен, па је убрзо завршено летње купатило, два базена за децу и одрасле, тушеви, свлачионице, плажа и рибњак. Зграда Дечјег одмаралишта завршена је 1934. године. Сам прота на свом имању подигао је десет дрвених зграда, ресторан и пекару и тако уобличио једно угодно место за летовање.
Тако ће, ипак, заузимањем угледних и имућних људи, визионара и добротвора крајем деветнаестог и почетком двадесетог века,  и поред низа тешкоћа довести до стварања  туристичких насеља Рибнице, Палисада, Краљеве Воде и Ока, на пространој златиборској висоравни. Доста скромни почеци туристичког развоја веома брзо биће замењени снажном експанзијом тако да ће Златибор добити сва обележја модерног летовалишта и смучарског центра у коме постоји школа скијања и јахања и први центар југословенског једриличарства  кога 1935. године оснива академски аеро клуб ''Београд''. “Мислим да ћемо тешко пронаћи у Европи и један погоднији терен за основну обуку једриличара од Златибора“, изјављује инструктор, Борис Цијан, 1934. године.
Име ове раскошно лепе планине брзо ће  прећи државну границу, и бити предмет хвале у многим европским метрополама. Београдски лист ''Време'' посебно наглашава ексклузивност овог планинског летовалишта: ''Ту, далеко од велеградске вреве, на висини од око хиљаду метара, у малом али укусно удешеном хотелу који носи звучан назив Краљева Вода срећу се познаници из Београда, Загреба и Сплита, људи који су се виђали у салонима наших отмених клубова или на нашим реномираним плажама''.
То време не смемо заборавити јер је достојно нашег трајног памћења. То време са свим својим благодетима и невољама, са људима који су својим сензибилитетом успостављали другачије односе, имали другачије вредности, другачије изгледали  и мислили. То време у коме су трудољубивост, добре намере и вредна дела видљиви и без којих Златибор не би могао бити оно што је сада, најпопуларнија туристичка дестинација у Србији.

Текст и фото: Снежана Ђенић, историчар