• Prethodna
• 1 of 9
• Sledeća

            Jednom zabeležen kadar postaje bezvremen, neizmenljiv uprkos priči koja iza njega stoji, i razvija dalje, nezavisno od njega. Izdvojen iz vremena, ali ne i od istine koju verno beleži. I samo takav, izbalansiran i uhvaćen od strane pravog majstora, može da prenese poruku, oživi tamu i primiri svetlost - može se videti na fotografijama Dragana Kurucića.

            - Nemam neki lični manir, niti radim u jednom stilu, jer za mene ni fotografija nije nešto svakidašnje, nešto što treba da ukrasi nečiji prostor, već ono što se meni dopada. Sve je kod mene momentalna inspiracija. Ne insistiram da svaka mora da bude umetnička, ali insistitim da postignem ono što želim. Gledam da izađem iz ramova i da svaku stavim u svoj, lični okvir. Da li je to umetnost ili ne? Neka vrsta estetike u odnosu na prostor? Znam samo da sve pojavno vidim nekim drugim očima, u svom senzibilitetu, kao i bilo ko drugi rođen sa kreativnom crtom - kaže Dragan Kurucić.
            Dugo on to radi. Fotografija je za njega ljubav iz ranih dana. Svi njegovi u familiji se bave nekom vrstom umetnosti. Njegov stric je bio dizajner, u Nemačkoj se bavio reklamom, i verovatno zapelcovao mladog Kurucića da davne 1978. godine započeo sa tom vrstom studijske fotografije. Nastavio je da „grebe“ u tom pravcu u vreme dok kod nas za to nije bilo škole, ali je zato nabavio ozbiljnu studijsku rasvetu, koja je i danas ozbiljna.
            - Danas smatram pravom srećom što mi je uzor bio tehničke prirode - prvo umešnost pa onda umetnost. Fokus mog interesovanja nije bio na motivu i kreativnosti autora, već na tehničkoj izvedbi. Smatram da bi u tom pravcu trebalo da idu svi mladi fotografi. Retki su oni koji preko noći mogu da postignu nešto veliko - smatra umetnik.
            Taj period doneo mu je brojne nagrade u oblasti plakata, ambalaže, ilustracija, i do danas zadržao poseban odnos prema tom radu. Verovatno zbog njegove egzaktnosti. Jer, po njegovom mišljenju umetnost je virtuelnost i imaginacija, dok je primenjeno, zbog svoje egzaktnosti, primarno. Ove njegove stavove lakše je objasniti ako se zna da je reč o diplomiranom primenjenom umetniku, sa specijalizacijom na ilustraciji, bivšem studentu primenjene fotografije, sada masteru fotografije.
Iz analogne fotografije je izašao, ali još uvek pati za njom. Ona je zahtevala majstorstvo. Dugo se opirao, ali život, ne samo fotografija danas su digitalni.
            Amaterizam u fotografiji stavlja ispred profesionalizma. Profesionalizam dovodi do limita i onda se insistira na njemu zato što je deneo rezultat. Profesionalci imaju tezgu i zadovoljavaju ukus onog koji ih plaća. Uraditi profesonalno ne znači nužno da će nešto biti jako dobro. Profesionalci žive od fotografije i to što rade ne sme da ide protiv njih. Nasuprot njima, „ozbiljni“ amateri su slobodniji i finansijski nezavisni. Ne rade da zarade nego slede svoje instinkte.
            Pored brojnih grupnih izložbi, izlagao je u Kulturnom centru u Parizu (1996); European Academy of Arts (1998), London; FIFA / World Cup (1998), Pariz; Grinic gallery (1998), London; European Days of Culture (1998), Stokholm; Pragu (2000), Budimpešti (2002), Temišvaru (2015). U svom rodnom gradu, povodom Svetskog dana turizma 2015., u Muzeju Vojvodine priređena je izložba njegovih fotografija „Sve boje Fruške gore", godinu dana kasnije, povodom kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu Evrope, više od 40 njegovih radova prikazano je u centru grada. „Na otvorenom“ izlagao je i na čuvenom pariskom trgu Trokadero gde su njegove fotografije, na temu Hilandara, bile dostupne milionskom auditorijumu. U luksuzno opremnljenoj monografiji „O Holandaru“ (Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva Srbije, 1999., 200 strana), izdatoj povodom 800 godina manastira Hilandar, nalaze se njegove fotografije uz tekstove više od 40 autora.
U svom ateljeu ugrađenom u čvrste zidine Petrovaradinske tvrđave, koji „doteruje“ više od 20 godina, stvorio je „skoro“ idealan prostor iz kojeg svako može da „uzme“ šta hoće, odnosno formira svoje mišljenje o njemu.
            - Ovo je sve pre nego fotografski studio. Kada sam u ovaj prostor ulazio, pre skoro 30 godina, bio je totalno neuslovan, ne za fotografiju, već za bilo koju delatnost. Memljiv, neodržavan, bez dnevnog svetla i star preko 300 godina. Vremenom, „k’o kuća koja se loži“, vratio sam mu život. Oblikovao sam ga da bude inspirativan i danas se u njemu jako dobro osećam. Nedaleko je od grada, priroda je svuda oko mene – kazao je Dragan Kurucić, dodajući da uživa u svom radu, ali da mu treba još neko vreme za nešto. Ne zna tačno šta je to i gde će ga to u njegovom radu odvesti, ali sumnja da će i tada biti sasvim zadovoljan.
I neka to što traži, traži dugo, jer bez traganja nema stvaranja.