• Prethodna
• 1 of 15
• Sledeća

            Udruženje žena „Vredne ruke“ iz Srpskog Itebeja, registrovano je 2005. godine, a već sledeće 2006. u Jošaničkoj Banji, na prvom nastupu van svoje opštine, predstavljajući raskošnu banatsku trpezu, njegove članice osvajaju prvu nagradu. Na svakom narednom nastupu su nastojale da ponove ovaj rezultat, svesno podižući nivo i kvalitet svojih proizvoda. Kada su i druga udruženja žena počela da reprezentuju tradicionalnu kuhinju svoga kraja, žene Itebeja su smislile da svoju ponudu obogate pekmezom od autohtoniih šljiva „Itebejki“i tako opet odu korak ispred konkurencije.

            Predsednica UŽ „Vredne ruke“, gospođa Kata Niković, učiteljica u pencziji, objašnjava široko značenje banatske kuhinje, koja podrazumeva pripremu na različite načine, bilo da se radi o svakodnevnoj ili svečarskoj, mrsnoj ili posnoj. Silne nagrade došle su za jela koja se pripremaju i za posebne prilike, ali i ona koja domaćice svakodnevno pripremaju za svoje porodice. Iz jedne „obične“ priče potekla je i ideja o pekmezu od „Itebejki“, posebnoj vrsti šljiva, koja može da raste na raznim mestima, ali plodove takve slasti i ukusa daje samo u Srpskom Itebeju. Gospođa Niković kaže da u početku nije išlo glatko. Prve godine su pekmez uglavnom delile. Malo ko je skupio hrabrosti da kupi nešto što je novo na tržištu. Da bi i same bile sigurne u ono što nude, a i da se uvere u kvalitet svog proizvoda, poslale su uzorak u Enološku stanicu Vršac, laboratoriju za ispitivanje kvaliteta šire, vina i drugih proizvoda, i dobili potvrdu hemiske i biološke ispravnosti svog proizvoda.
            - Ovo podneblje odgovara ovim starim šljivicima, stogodišnjacima, pa smo pre dve godine počele sa proizvodnjom za tržište, odnosno samo proširile ono što smo radile celog života, u okviru svojih porodica. Možda naš marketing prve godine nije bio dovoljan, pa smo više poklonile nego prodale. Ali i to je pokazalo svoju pozitivnu stranu, jer su zahvaljujući tome, sledeće godine svi koji su ga probali prethodne godine, kupili. Uradili smo analizu kvaliteta, ali sada nemamo mogućnosti za dobijanje sertifikata, što zahteva velike troškove. Ali, nemamo bojazan da nećemo imati kupce, jer već sada imamo dosta rezervacija. Šljive su dobro cvetale ove godine, a nadamo se i takvom rodu - kaže gospođa Niković.
UŽ „Vredne ruke“ učestvujući na festavalima i manifestacijama širom Srbije učinile su da se čuje za MZ Srpski Itebej, opština Žitište, kraj Zrenjanina. Po rečima njihove predsednice, pekmez ih je proslavio.
            Udruženje broji 20 žena, starijih od 50 godina. Sve su, kao što samo ime kaže, vredne, aktivne, uskaču gde god i kad god zatreba. Zaluta po neka i mlađa, ali brzo odustaje izgovarajući se na decu, obaveze... Po mišljenju članica, to je veliki problem jer nemaju kome da prenesu svoja znanja, veštine i poduče u pripremi jela na tradicionalan način. Jedan od večitih problema je finansiranje. Od članarina, koje su simbolične, plaćaju struju i komunalije za predivan prostor koji im je ustupila MZ. Jela i kolače pripremaju u svojim kuhinjama od ličnih sredstava, a sredstva od prodaje koriste za putovanja i druženja sa srodnim udruženjima. Da bi što više prodale, trude se da isprate što više gastro-susreta, u distribuciji im pomažu i prijatelji, ali izlaze i na lokalnu pijacu. Kada se pročuje da su stigle žene iz Srpskog Itebeja, pekmez se začas razgrabi.
            Udruženje ove godine po četrnaesti put, prve nedelje septembra, organizuje manifestaciju u svom mestu „Banatsku testijadu“, na kojoj će se osim ručnih radova, suvenira i svega drugog što rade njegove članice, prodavati i pekmez. Bezbroj puta nagrađivane, dokazane kuvarice, pokazaće i svoje umeće u pripremi paprikaša. Da li će to biti domaći, starinski, disnatorski, za koje su prave majstorice, i za koji kažu da je njihov brend, ili pileći, zavisiće od sredstava dobijenih po projketu i kako s njima budu mogle raspolagati, ali jedino im je važno da njihovi gosti budu zadovoljni.
            „Vredne ruke“ jedno su od udruženja žena izabrano na projektu „Jake žene - jako selo“, koji je pokrenuo Informativni centar za poslovnu standardizaciju i sertifikaciju Novi Sad (BSC informativni centar). Dosadašnja saradnja, iskustvo edukacije, dalo je velike nade ovim ženama kojima je potrebna pomoć.
            - Bile smo prisutne na dve edukacije, mnogo toga smo čule, naučile, ali još ne dovoljno. Očekujemo još mnogo konstruktivnih i kreativnih radionica. Spremne smo na saradnju i zahvaljujući ovoj inicijativi „Vredne ruke“ će krenuti napred. Otvorili su nam oči i otvaraju nam put - istakla je predsednica.
            Sam projekat je u redove udruženja doneo neke nove vetrove, javljaju se i neke ideje, lako ostvarljive u realnom vremeu. Jedna od članica, gospođa Anica Radlovački, predložila je mogućnost boljeg iskorišćenja prostora u kojem se nalazi njihovo sedište. Po njenom mišljenju, u njemu se mogu dočekivati, ugostiti posetioci iz zemlje i inostranstva, koji žele da upoznaju ovaj kraj, da probaju lokalnu hranu.
            - Na tome možemo da poradimo, jer nešto nam nedostoje ali dosta toga i imamo. Lako bi se organizovale i sigurna sam da bi i gosti, a mi svakako, bili zadovoljni. Imamo i dosta žena - domaćica, pravih umetnica u izradi ručnih radova. Neke od njih izrađuju i maštovite suvenire, i ovde bi sve to mogle da plasiraju i na taj način dođu do finansijskih sredstava. Tim pre što svaka ima, ili je imala, pomoć supruga i dece, odnosno naših porodica - objašnjava gospođa Radlovački.
            Ove žene su i do sada bile nosioci aktivnosti „žena za žene“ u Srpskom Itebeju. Između ostalog, organizuju vikend ekskurzije, jednodnevne i dvodnevne izlete za sve žene iz Srpskoj Itebeja. Znajući za problem žene na selu koja ne može da ostavi kuću, organizuju kraća, ali sadržajna putovanja. Na taj način su omogućile mnogima da upoznaju Srbiju.
Pre dve godine su organizovale „školu opismenjavanja“ za devojke iz romske zajednice. Učinile su sve da ih privole da dođu u prostorije kluba i da ih u njima zadrže. Za njih 15 - 17, svakog dana upriličeni su časovi, na kojima su učile slova. Na odmorima su za njih pripremani topli napici, uštipci i sl. Nisu pušile i uspele su da dođu do slova „š“.
            - Do kraja neke od njih su naučile lepo da čitaju, a sve da se potpišu štampanim slovima. Oduševljeni su bili svi, a po selu se pričalo o tome šta radimo. Onda su dobile vize i mogućnost da napuste zemlju. I otišle su. Ostalo je zadovoljstvo da smo nešto učinile, i sećanje na njihov entuzijazam sa kojim su dolazili na časove. Pomišljale smo da će pri našoj školi da se otvoriti večernja škola, a one automatski ući u peti razred, da ih uključimo u naše udruženje, ali izabrale su drugi put – obavestila je gospođa Kata Niković.