• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

            Na severu AP Vojvodine, opština Subotica, nalazi se mesto Tavankut. Većinu stanovništva čine Hrvati Bunjevci posvećeni i istrajni u negovanju kulturne baštine, jezika ikavice i običaja bogate i osobene bunjevačke tradicije. Tavankut - misto gde sunce grli Bačku i izvor pozitivne energije postao je zahvaljujući svojim žiteljima. Bez reke, jezera, planine, brda, ali sa puno topline i gostoljubivosti.

            Salaš Orluškov, Tavankutska ili Čikerijska šuma (u procesu zaštite), nekoliko etno salaša, i brojne manifestacije, Dječji festival folklora „Djeca su ukras svijeta“ u junu, Seminar bunjevačkog stvaralaštva, Dužijanca, kao i jedinstvena Kolonija naive u tehnici slame (od 1986) u julu, Tavankutski festival voća (od 2011) u oktobru, „Gupčev bal“ i dr. predstavljale su temelj za razvoj Tavankuta kao poželjne destinacije kada je ruralan turizam u pitanju.
            Tavankut među najspremnijim turističkim destinacijama
            Najveće zasluge za uporno i permanentno delovanje u pravcu očuvanja kultrunih vrednosti bunjevačke nacionalne zajednice u Tavankutu, kako u organizaciji stanovništva i događaja, tako i u uključivanju svih raspoloživih resursa u turističku ponudu mesta imalo je Hrvatsko kulturno-prosvjetno društvo „Matija Gubec“, osnovano 1946. godina, koje danas broji 300 članova. Svoj procvat Društvo je doživelo dolaskom na njegovo čelo gospodina Ladislava Suknovića, rođenog Tavakućanina, diplomiranog pravnika, zaposlenog u Osnovnom sudu u Subotici. Od malih nogu je uključen u rad Društva, prvo kao folkloraš, potom član dramske sekcije. Kao predsednik istog, nezamenljiv je i na poziciji turističkog vodiča grupama turista koji dolaze u posetu Tavankutu, a sve to iz ljubavi prema kulturnoj baštini Hrvata - Bunjevaca na ovim prostorima.
            - Novo vreme koncipiralo je drugačije bavljenje nevladinim sektorom, tako smo 2010. godine sa usvajanjem novog Zakona, došli na ideju da proširimo naše aktivnosti i počeli da rešavamo one probleme koji tište ruralnu sredinu, a kojima smo mogli dati adekvatan odgovor, u smislu poboljšanja kvaliteta života. Tako je pokrenuta priča bavljenja seoskim turizmom, isprva vrlo stidljivo, sa velikom nevericom od lokalnog življa, da bi danas bili vrlo poznati i priznati što potvrđuju priznanja Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam 2010. godine, kao jednog od 10 najspremnijih sela u Vojvodini, po projektu Bogatstvo različitosti; posebno Priznanje za Etno-salaš Balažević 2012. na Sajmu turizma u Berlinu; Povelja predsednika Hrvatske za poseban doprinos očuvanju kulturne baštine i umetnosti u tehnici slame 2014. Pre dve godine ušli smo na listu 99 najspremnijih turističkih destinacija u Srbiji. Pored uobičajenih aktivnosti vezanih za folklor, tamburaše i slamarsku sekciju, po čemu smo i najpoznatiji, bavimo se seoskim turizmom, ekološkim projektima, u koje je uključeno najviše mladih. Kao rezultat dva projekta Tavankut je dobio dve biciklističke rute, prirodnjačku koja prolazi kroz Tavankutsku šumu i tavankutski atar, dužini 22, i religijsku, koja povezuje sve križeve krajputaše koje smo obnovili, dužine 30 km. Radimo projekte na ekonomskom osnaživanju seoskih žena, jer su žene najkreativniji deo, pokretačka snaga života u ruralnim područjima, i to je ono što je nama bio i motiv da se ozbiljnije počnemo baviti tom temom - objasnio je gospodin Suknović.
            Važan korak u razvoju HKPD „Matija Gubec“ bilo je obezbeđivanje prostora za aktivan rad njegovih članova. Taj put je išao od iznajmljenih prostorija u devastiranom Domu kulture, do nekretnine u kojoj je danas smešteno Društvo, poklon njegovog prethodnika, Branka Horvata 2011. Ova kuća je nekada pripadala teta Anici Balažević, jednoj od osnivačica Kolonije slamarki i jedinoj ženi predsednici Udruženja „Matija Gubec“. Po rečima našeg sagovornika to je bio jedan dobar pokazatelj posvećenosti „našeg svita kulturnoj baštini“. Videvši trud i zalaganje članova Udruženja fokusiran na prosperitet zajednice, gospođa Jasna Balažević, prva Bunjevka - arheologinja, živela je i radila u Ministarstvu kulture na zaštiti spomeničke baštine u Zagrebu, krajem 2011. testamentom zaveštava Društvu Salaš Balažević sa devet i po jutara zemlje.
            Motivacijom lokalnog življa u razvoj sela
            - Događa se da 2012. imamo dve nekretnine, prilično derutne i ništa novaca. Počinjemo da motivišemo lokalni živalj da nam koliko je moguće pomognu. Oni nam izlaze u susret svojim znanjem, alatima, mehanizacijom... Tu se videla sva njihova spremnost da pomognu i uključe u nešto što je zajednički interes. Na taj način je na starom salašu teta Anice dozidan prednji deo u kojem je danas Galerija slika od slame, u krovnoj kontrukciji, koja nije dirana, osposobljene dve sobe za smeštaj, a šupe i pomoćne prostorije pretvorene u restoran zatvorenog tipa. U njima Društvo organizuje noćenje sa tradicionalnim doručkom, ručak, večeru, sa ili bez tamburaša.
            Etno salaš Balažević smo podelili tako da je gornji deo sa sedam soba i 12 kreveta komercijalan, a prednji deo je ostavljen za naše slamarke, gde rade svoje slike, druže se, a na manjem delu zemlje, date u zakup, seju stare sorte žita – bankut, i na taj način pokreću starinsku proizvodnju žita i dobijaju vrhunski materijal za svoje slike. Salaš poseduje i prostor za svadbe, veridbe, čak i daće. Svoju ponudu smo proširili u smislu organizovanog vođenja grupa u posetu Subotici, Paliću, čak i Novom Sadu. Nedostaje nam somborska regija, Bački Monoštor i to je sledeći korak da se uveže i napravi kompletna turistička ruta. Kada je reč o turizmu, svi su bili jako skeptični. Danas su vidljivi ekonomski efekti ne samo kada je Udruženje u pitanju, već i cela lokalna zajednica. U Tavankut vikendom dolaze po dva autobusa turista, najviše iz Slovenije i Hrvatske, i posle njih mesto ostaje bez cigareta. Imamo 16 dobaljača od kojih otkupljujemo rakiju, vino, meso, jaja, mleko, sir, povrće, voće. Sve ono što možemo da nabavim na teritoriji Tavankuta, nabavljamo tu. Na taj način motivišemo i ekonomski podržavamo Tavankućane i gradimo našu lokalnu zajednicu, negujemo autohtonost, ne samo kulturne baštine, već i gastronomske ponude.
            Od prodaje suvenira i slika od slame prihodujemo od 15 - 17 hiljada evra na godišnjem nivou. Prodajemo sve proizvode naših dobavljača, slatki i slani program zimnice koju pripremaju naše žene od našeg voća i povrća. Kroz sve ove godine i mi smo se učili. Mnogo nam znače dobronamerne kritike naših gostiju, koje nam pomažu da se menjamo na bolje. Od momenta kada gost kroči u Tavankut, do momenta kada odlazi je pod našom brigom. Volimo biti domaćini, jer se na taj način i mi zabavimo, proveselimo uz tamburaše, druženje. Džabe su velelepni hoteli, prirodna čuda, ako nemate osnovni ljudski pristup. Trudimo se da i sa cenama budemo konkurentni. Nije nam cilj da zaradimo već da pokrijemo troškove i da ostane tek toliko da Udruženje funkcioniše u okviru samoodrživog koncepta. Najčešće gosti koji su bili jednom, dolaze ponovo, a naš zadatak je da im uvek ponudimo i nešto novo. Ne možete se uljuljkati u onome što ste stvorili već konstantno inovirati i kada je reč o izdavanju, opremanju nekretnina, u samoj ponudi, priči, gostoljubivosti. I to je na neki način recept uspeha - rekao je gospodin Suknović.
            Mi ovo živimo
            - Mi ovo ne radimo, mi ovo živimo. Da je posao gledali bi da ga odradimo za osam sati i sa što manje napora. Ovako se trudimo da damo svoj maksimum, da se gost oseća dobro, da mu bude lipo i da sa lipom slikom ode iz Tavankuta, ne samo vizuelnom, nego i ljudskom - tvrdi naš sagovornik.
            Iako su postali neka vrsta pokretača razvoja lokalne zajednice, gospodin Suknović ističe da Udruženje nije svemoguće. Kako bi mogli aplicirati na što više projekata, osim registrovanog udruženja, HKPD „Matija Gubec“ ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo i seosko turističko domaćinstvo. Ali nerešena putna, kanalizaciona, vodovodna infrastruktura, te putna i turistička signalizacija nadrastaju okvire njihovih nadležnosti.
            Jednoglasni su u oceni o nephodnoj podršci ruralnim projektima, bilo da je reč o ekonomskom osnaživanju seoskih žena, ruralnoj (organiskoj ili konvencionalnoj) poljoprivredi, ili projektima za razvoj ruralne omladine, vrlo važnom fokusu s obzirom na zanemarenu i samoj sebi prepuštenu omladinu na selu. Ni jedna lokalna, pokrajinska ili republička vlast ne može očekivati da jedno ruralno udruženje ima kapacitet gradskog, kao i potrebi za drugačijim pristupom i vrsti pomoći.