Na mestu današnje čarde „Kod Braše“ u Begečkoj jami, još od pre 100 godina postojala je nekakva brvnara. Nekada se tu nalazilo skelsko mesto, gde su se skelom prevozili putnici od Begeča do Banoštora i obratno, koje je povezivala Bačku sa Sremom. Ovo mesto je poznato još od antičkog, rimskog vremena kao pogodno za prilaz reci, jer takva su mesta retka. Bilo je potrebno da se tu podigne neka prizemljuša ili čatmara gde bi ljudi odseli da sačekaju skelu, da se odmore, zaštite od lošeg vremena, da popiju špricer ili rakijicu, i tako je to bilo do pre trideset godina, kada je gospodin Petar Lapu, poznatji kao Braša, odlučio da preduzme značajnije korake u oplemenjivanju ovog prostora:

-Kao povratnik iz Nemačke, 80-te godine poučen nekim iskustvima sa zapada, video sam u tom mestu nešto orginalno i autentično, da bi tu mogao da se razvije neki ozbiljniji posao i želeo sam to da kupim - priseća se gospodin Lapu. - Međutim, nije to išlo tako lako. Deda Sreta i baba Milica Tankosić, vlasnici brvnare na jami, imali su decu i unučiće koji nisu bili zainteresovani za njihov posao, a njihova najveća želja je bila da se taj njihov posao nastavi. Viđali su me uvek sa ribarima da vredno radim i jednoga dana ponudili mi da ja to otkupim.

Sremci, izgleda, za mnogo toga istog, imaju po nekoliko različitih naziva. Tako se vekovima kaže i Banoštor i Banoštar, a u sličnom maniru, samo sa druge strane Fruške gore, opet, Sremci, znaju da kažu Šuljamačka, a neki još i Šuljamska glavica. E, ta glavica, bila je na Preobraženje, 19. avgusta, kada pada i rođendan rimskog imperatora Proba, rođenog Sremca i začetnika vinogradarstva na ovim prostorima, (neki kažu da nije stigao do vinarstva, a neki opet, da jeste, mada je ubijen iste godine koja je proglašena za godinu u kojoj je baš on, na to istoj glavici, zasadio prvu lozu), verovartno rekordno posećena, moguće, slično onom danu kada je Prob doveo svoje legionare da sade vinograd. Ovaj novi, savremeni rekord, postigli su brojni gosti koji su došli na Šuljamačku glavicu, da prisustvuju istorijskoj svečanosti, trenutku kada je na mestu gde je pre 17 vekova stajao imperator Prob, svečano otkrivena spomen ploča i njegova bista, okružena mladim vinogradima koje je podigao Sremac po poreklu i odskora sremački privrednik sa slovenačkim pasošem, Milorad Milošević. Ne znam da li je u Probovo vreme bilo toliko toplo i toliko prašine, tek, na momente se nije znalo da li se prisutni više bore sa prašinom ili toplotom. Spas se jedino bilo moguće naći u improvizovanim šatorima, u kojima su, na gornjem nivou bili izlagači, a u donjem, mnogo većem, odmah je zasela većina gostiju, očekujući početak ceremonije.

Jedna od najpoznatijih pijaca u Srbiji je zasigurno Zlatiborska pijaca. Ona se izdvaja poput najveće turističkih atrakcija, jer osim što se nalazi u centru, ama baš niko joj ne može odoleti. A i zašto bi? Naživopisno i bogato snabdevenim tezgama možete naći sve autentične proizvode iz svih sela i zaselaka zlatiborskog kraja: od zlatiborskog sira, kajmaka i pršute, preko slatkog od divljih jagoda, meda, malina i borovnica, pa do rukotvorina od drveta i ručno rađenih džempera ispletenih od ovaca koje su pasle na zlatiborskim pašnjacima, Zlakuske grnčarije, knjiga i drangulija za decu i odrasle.

Zlatibor je poznat po kvalitetnoj i zdravoj hrani. Zlatiborska jagnjetina, zlatiborski kajmak, pršuta i sir, su ovo turističko mesto učinili prepoznatljivim diljem sveta.

Kako se turizam na Zlatiboru razvijao, tako je nastala i potreba da se širi i jedna ovakva znamenitost, kao što je Zlatiborska pijaca. Svaki turista je želeo da na neki način da ponese deo zlatiborkog odmora sa sobom, a to je mogao da pronađe upravo na ovakvom jednom mestu.

Milica Ćirović je jedna od legendi Zlatiborske pijace, jer je u prethodnih dvadeset godina svakodnevno, i zimi i leti za svojom tezgom, spremna da dočeka, popriča i usluži svakog turistu. Milica Ćirović je zvanično proizvođač suhomesnatih i mlečnih proizvoda, ali je mnogo više od toga. Ona živi na sedam kilometara od Zlatibora, u zaseoku Ćirovići, nedaleko od sela Mušvete. U Ćirovićima ima oko 20 kuća u kojima živi šesto koleno potomaka doseljenika iz Pljevalja. Milica je godinama radila u Industriji mesa Čajetina na pakovanju suve robe, dok se ovo preduzeće nije ugasilo. A onda je odlučila da uzme stvar u svoje ruke, i da poljoprivrednu proizvodnju, kojom se bavila za svoje potrebe, proširi i osavremeni, u nju uključi svoju porodicu i da to postane osnovni izvor zarade. Njena porodica je imala viziju da su Čirovići na idealnom mestu, da izaselak ima struju i izvorsku vodu i da leži u neposrednoj blizini asfaltnog puta, ne naročito prometnog, koji olakšava vezu sa gradom, ali koji se nalazi više sela, i probija se kroz borovu šumu.

Ivan Obućina, član Planinarskog društva “Rujno” iz Užica, mašinac i bivši igrač i trener KK “Užica”, poslednjih deset godina radi ono što je oduvek želeo: planinari i vodi grupe turista planinskim i pešačkim stazama Srbije. Pitali smo ga kako je uspeo da svoju ljubav prema planininarenju pretoči u profesiju?

-Posao vodiča se ne zasniva na tome da šetamo brdama i dolinama, tako što ja idem napred, a ostali me prate. Takva šetnja može da bude zamorna i dosadna, pošto se prelazi po petnaest, dvadeset kilometara - kaže Ivan Obućina. - Vrlo je važno uspostavljanje pravog, otvorenog odnosa sa ljudima koje vodite, da bi pre svega stekli poverenja u vas, jer stranci su još uvek puni predrasuda. Nije to jednostavno da vas neko vodi nepoznatim stazama i bogazama, pogotovo ako je u pitanju strana zemlja – zamislite samo kako biste se vi osećali? A kada steknemo uzajamno poverenje jedni u druge, pričam im o prirodnim fenomenima, istorijskim događajima, pazeći da nikoga ne povredim. Ja umem da razgovaram sa njima, da ih opustim, znam da kažem i pokažem, kada se umore, da taj umor uklonim. Osim što volim ovo da radim, znanje engleskog jezika, koje sam stekao živeći nekoliko godina na Novom Zelandu, pomaže mi da se još bolje sporazumevam sa strancima.

Sajam omladinskog turizma (Youth Fair) održan na glavnom novosadskom trgu neposredno pred EXIT, od 10. do 12. jula, je bio dobra priprema za predstojeću četvorodnevnu Exit žurku, ali i povod da se mladi ljudi iz regiona povežu kroz raznovrsne programe saradnje.  

Jedna od predstavnica grada Niša bila je Aleksandra Strahinić,menadžerzaodnosesa javnošćuStudentskog kulturnog centra iz Niša i jedna od osnivača Baze alternativne umetnosti i kulture (B.A.U.K.). Želeli smo da čujemo njene impresije u vezi sajma, ali i kakvi su potencijali grada Niša za privlačenje mladih iz regiona.

-Ovde se dosta čulo o mogućnostima za umrežavanje, kada je u pitanju omladinski turizam i zabava. Ideje su jako dobre, potencijal je odličan. Ono što treba naglasiti, kada pričamo o tom regionalnom povezivanju, jeste i povezivanje unutar same Srbije. Na mapi Srbije obeležene su samo dve tačke, Novi Sad i Beograd, a postoje i jedna treća, koja se nalazi nešto niže.

-Za sada postoje festivali i dešavanja u Nišu, koji su prepoznati i imaju određeni publicitet, ali ima i dosta manjih, nedovoljno razvijenih i  afirmisanih, koji bi mogli da napravi taj spoj turizma, biznisa i dobre zabave. Niš ima prostora za festivale i događanja na kojima bi se predstavili i kulturni i istorijski potencijali grada, koji su iz raznih razloga zaboravljeni ili zapostavljeni, i treba još bolje i autentičnije da ih predstavimo, ne smo u Srbiji, nego u celom regionu.

Zik, tri godine i pet meseci star Epanjel breton, je pas koji živi u skladu sa svojom prirodom. Imao je sreću da „zapadne“ u porodicu Pavlović, da mu je gazda Petar prekaljeni lovac, i da ga vodi u lov. Prvo iskustvo te vrste, Zik je imao sa devet meseci, ali to je bio samo uvod u lov. Danas je Ziku lov primarna odrednica. Pre neki dan, dok se sa svojim gazdom šetao gradskim bulevarom, naišla su dva čoveka od kojih je jedan nosio pušku u futroli. Zik je to snimio, i dok je čovek otvarao gepek  da ostavi pušku, uleteo je u auto, misleći da ide u lov.

-Malo sam ga vodio da se navikne na ambijent, da probudi svoje prirodne instinkte, ali oni mnogo uče i od svojih starijih, iskusnijih saplemenika. Pre toga sam ga morao naučiti na vodu i na pucanj. Npr. na pucanj sam ga učio tako što sam ispucavao male petarde -priča Petar Pavlović.

Gospodin Pavlović nije slučajno odabrao Epanjel bretona za svog pratioca.

-Bretoni su relativno mali, a pogodni su i za stan. Da sam se odlučio za oštrodlakog ili kratkodlakog nemca, veće pse, ne bih mogao da ih držim u stanu, a pošto koristim i kuću i stan, meni je trebalo nešto baš kao što je Zik. Bretoni su najmanji od svih ptičara, ali zadovoljavaju sve ono što jedan lovački pas treba da radi radi: ide u vodu, donosi plen, markira, izuzetnog njuha, nije plašljiv.

-Pre nego što sam uzeo bilo kakvog psa proučio sam prilično ozbiljnu literaturu, mnogo saznao i shvatio koje su moje potrebe, mogućnosti, pa sam se tek onda odlučio, prvo za bretona, a onda i za Zika. Znao sam šta mi treba, šta kupujem i šta ću dobiti. I pre Zika sam imao psa, terijera, ali sada sam želeo baš pratioca za lov.

-Bretoni love prepelice, jerebice, fazane. Zik je nezamenjiv u pronalaženju divljači, nanjuši je i pokaže gde je, tako što markira, ukoči se i ja tačno znam gde se divljač nalazi. Zatim polako prilazim tom mestu i na komandu „daj“ Zik juri da poplaši ptice, digne ih i onda ulov donese i spusti ga ispred mene.

Originalna mađarska rasa, nastala u srednjem veku, poznata kao ovčarski pas čuvar, životnog veka oko dvanaest godina, težine od 36 do 61 kilogram, visine 65 do 80 centimetara. Теmperamenta kao i kod većine ovčarskih pasa: u uobičajenoj situaciji pas je miran i staložen, a ako se pojavi opasnost, neustrašiv je i odgovara na svaki izazov. Genetski je određen da misli i reaguje samostalno.
To je ukratko, lična karta Komondora, a dva predstavnika ove nadasve zanimljive rase, sreli smo na V međunarodnoj izložbi pasa svih rasa, održanoj na Iriškom vencu, 15. jula 2012. godine. Njih su doveli gospođa Tenji Irena iz Temerina i gospodin Pekalić Ištvan iz Srbobrana. Na iriškoj izložbi, njihovi psi, petogodišnji Kopanj i osamnaestomesečna Lusi, osvojili su jedan CACIB i ocenjeni su najvišom ocenom.

Gospodin Ištvan je vlasnik i odgajivačniceje „Komondor“ u Srbobranu, jedine preostale u Srbiji i Vojvodini.

Pekalić Ištvan se opredelio za ovu rasu zbog njihove impozantnosti a pošto je i sam visok, realno je da je izabrao rasu „po svojoj meri“, u šali kaže gospođa Irena. Ali, pravi razlog izbora je zapravo veličanstvenost ove neopravdano zapostavljene rase u našoj zemlji.

- Žao mi je što ljudi ovde nisu dovoljno upoznati sa ovom rasom. Oni su idealni čuvari i imaju jako dobre osobine. Strana lica ne mogu uđi u prostor poveren Komondoru na čuvanje.Dovoljno je samo da im pokažemo granicu teritorije, i da je oni snime pogledom i tačno znaju šta treba da čuvaju. Od tog trenutka, njihov prostor ne može da naruši ni jedna druga životinja, a sa ljudima imaju poseban odnos. U tome obilato koriste svoju veličinu i snagu i kod ljudi izazivaju strah. Nije zabeleženo da je neki Komondor napao čoveka, ali ovi psi definitivno imaju autoritativan nastup, jednostavno samo stanu ispred strane osobe i ne puštaju je da prođe.

Izložbe pasa, pogotovo one međunarodnog karaktera, na kojima su obuhvaćene sve rase, dobar su povod da se “odmere” snage, da se nešto više nauči o ponašanju u i oko ringa - hendlovanju i da se “lično” upoznaju neke nove, retke rase, bar kada je reč o našim prostorima. Nekima je izložba samo povod za jedan lep porodični skup ili izlet sa prijateljima, kakav je bio moguć u ambijentu Nacionalnog parka “Fruška gora”. Tako je bilo i 15. jula, na V međunarodnoj izložbi pasa svih rasa, koju je organizovalo Kinološko društvo “Irig”, održanoj na Iriškom vencu, gde se okupilo više od 500 primeraka ovih plemenitih životinja.

Pažnju nam je privukao ridžbek, do tada viđen samo na kanalima Animal Planet i National Geographic, kako juri afričkim stepama za lavovima, leopardima ili antilopama. Neverovatne brzine i gracioznosti, ridžbek je prepoznatljiv po dlaci na leđima koja se pruža duž kičme i raste u suprotnom pravcu. Otuda mu dolazi i ime - ridžbek (eng. ridge- ivica, rub, greben)

Od ove godine, Novi Sad je bogatiji za jednog jedinstvenog stanovnika, tajlandskog ridžbeka Danu, koja je postala pridruženi član porodice Stefanović. Tatu Milivoja, majku Natašu Stefanović, i decu Oliveru i Dimitrija, a bez najstarije Nađe, zatekli smo u opuštenoj igri sa svojim novim ljubimcem.

Gospodin Stefanović je sa prodicom odlučio da prijatan nedeljni dan provede na Izložbi, otkrivajući nam da je ona jedini pas ove vrste u Srbiji, ali i na prostorima bivše SFRJ. Po nju su išli čak do Praga za parenje. Milivoj uz osmeh kaže da će morati da “ubije” bar 600 kilometara. Ono što je ovu porodicu privuklo tajlandskom ridžbeku su njene osobine: to je pas srednje veličine, kratke dlake i bez izraženog mirisa. Međutim, Nataša kaže da je odluka doneta zbog specifičnog karaktera ridžbeka, koji je sličniji karakteru mačke nego psa. Osim tvrdoglavosti, karakteristične za sve drevne rase, ridžbek ima izuzetno naglašenu individualnost.

Najpoznatiji bigl na svetu i danas je, inteligentni i nestašni pas dečaka Čarlija Brauna-Snoopy. Snoopy je planetarnu popularnost postigao kao junak crtanih filmovaThe Charlie Brown and Snoopy Show, iako nikada nije progovorio ni jednu jedinu reč.

Bigl što znači mali, je druželjubiv, inteligentan, poslušan, temperamentan pas koji obožava decu. Bio je cenjen kao lovački pas i u kraljevskoj porodici.

Mada njegovo poreklo potiče iz antičke Grčke (V vek p.n.e.), i smatra se najstarijim goničem, i jedna je od najmlađih „otkrivenih“ rasa kod nas.

Ali, kada se na novosadskom keju pojavila mala biglica Kala, prvi bigl u Novom Sadu, rođena 2004. godine, mnogi su odlučili da njihov prvi ili naredni kućni ljubimac bude jedan od predstavnika te rase. Kala je ubrzo imala toliko poklonika da su biglovi “preplavili” grad i učinili ga lepšim i veselijim, a zaslužna je i za pokretanje foruma “Moj bigl”. Ove godine 10. aprila Kala je proslavila rođendan,  a 26. maja nas je napustila.

Dosta biglova je bilo prisutno i tadaje začeta i ideja za osnivanje bigl drušva i kluba, ali to još nije realizovano.

Na V međunarodnoj izložbi pasa svih rasa na Iriškom vencu, koju je organizovalo Kinološko društvo “Irig”,  pojavilo se i pet biglova, a nas je privukao kraljevski tretman biglova vlasnika Dejana Gojkovića iz Batajnice, koji su se baškarili ispod šatora, zaštićeni od sunca.  

Dejan Gojković je ranije držao dalmatince, pa se onda zbog lepote ili „nečeg drugog“ preorijentisao na biglove, i već dve godine ima odgajivačnicu. Privukli su ga kaže,  ovi živahni psi, vrlo pametni i tvrdoglavi, kojima je potrebno malo više rada da bi se postigao željen rezultat.

Papaya, jedan od najpoznatijih festivala muzike u Hrvatskoj, predstavila se Novosađanima na minulom Prvom regionalnom festivalu omnladinskog turizma. Boravak idejnog tvorca ove manifestacije, Ivana Bušljete, u Novom Sadu, bio je prilika da se upoznamo sa ovim festivalom. Ipak, prvo pitanje je bilo o utiscima na Youth Fairu.

-Sa zadovoljstvom smo prihvatili inicijativu da učestvovanjemo u organizaciji udruživanja najznačajnijih manifestacija u regiji, vezanih za turizam, za glavne festivale. Smatram da je Hrvatska mala da bi ostala po strani  i da je vrlo interesantno i višestruko korisno da se udružimo svi mi sa prostora bivše Jugoslavije, da surađujemo sa najznačajnijim manifestacijama u BiH, Srbiji, Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori, jer ćemo samo na taj način u budućnosti doći do boljih efekata.

Hrvatska je zemlja partner Novosadskog sajma turizma 2012. godine, na kome će biti predstavljene sve regije. Da li će i vaš festival doći na sajam?

-Ostavio sam podatke nadležnima. Naravno da smo zainteresovani, pa se iskreno nadam da će nam se obratiti, pa ćemo u tom slučaju sa zadovoljstvom učestvovati, pogotovo što Novosadski sajam turizma ima dobru reputaciju. Pre par godina smo bili u Beogradu na Sajmu turizma i tamo smo se predstavili lokalnom tržištu. Prošlo je sve u najboljem redu, tako da sigurno u budućnosti smatramo ovu regiju vrlo interesantnom da dolaze k nama i da razvijamo iskustva iz turizma u krajnjoj liniji.