Svetski tamburaški festival „Tamburica fest“ na Petrovaradinskoj tvrđavi kraj Novog Sada, sedište je Svetske tamburaške asocijacije, a afirmacija tamburice i tamburaške muzike, kroz negovenje tradicije, saradnju i prijateljstvo umetnika na internacionalnom nivou, njegov je primarni koncept.

            Kriva Reka je od centra Kopaonika udaljena 25,3 km i u njoj živi 519 stanovnika. Poznata je po crkvi Sv. Petar i Pavle (1618 - 1620), za koju je ferman od turske vlasti lukavstvom zaslužan pop Vuksan; to je crkva u kojoj je prema legendi sahranjen Mali Radojica, u kojoj je 1942. zatvoreno i minirano 45 brđana, o čemu piše Dobrica Ćosić u romanu „Deobe“. Kriva Reka je mesto gde su „zime duge, da se krompir sadi tek posle Đurđevdana, a leta kratka i završavaju se o Preobraženju. Pre dvadesetak godina dobilo je put, kojim je daleko lakše napustiti selo i otići u grad, nego dok se išlo po glibu“. Ali nije opustelo. U njemu i danas žive i rade dobri domaćini, dočekuju čak i goste.

            Tezga gospođe Bojane Dragišić iz Nove Pazove, na kojoj punih 25 godina od kada je otišla u penziju, izlaže raznorazne prerađevine od voća i povrća, poznata je svim posetiocima Zemunske pijace i vremenom postala njen zaštitni znak. Danas gospođa Bojana broji 80 leta, i dalje je aktivna, kako u pripremi, tako i plasmanu proizvoda pod brendom „Bojanina zimnica".
            Ali, koliko je ona značajna za nastanak ove porodične manufakture, toliko su njene ćerke, Ljubica i Danijela Dragišić, važne za nastavak njene tradicije. A one, složne su u jednom da ovo rade iz ljubavi prema gurmanskim jelima, jelima pripremljenim na dobar način, za sebe i za druge hranoljupce.

            MEDANA je robna marka Poljoprivrednog gazdinstva „Dabić“ iz Inđije. Osim livadskog, zlatnog bagremenovog, suncekretovog i lipovog meda, ova porodična pčelarska radionica zdravlja, proizvodi preparate kao što su Omanis (za čišćenje pluća), Pčelinji Mix (za jačanje imnniteta), Polenko (protiv anemije i hroničnog zamora), Feniks (za uspostavljanje životne ravnoteže), te zdrave, ukusne i slatke medene mešavine, za mališane.

           Koliko god da je trajalo školovanje, svako od nas se seća svojeg učitelja/učiteljice, a mudre reči, da su „najbolji učitelji ujedno i najzahtevniji, oni koji od učenika zahtevaju razmišljanje“, potvrđuju razloge tragova tog sećanja.

           Entuzijazam istraživača, ogromno znanje iz poznavanja prirode, neposrednost u komunikaciji sa lokalnim stanovništvom, neki su od elemenata ovih pustolova, šumskih vilenjaka i alpinista u isto vreme, iliti jednom rečju gljivara, koji rado obilaze manje poznate lokalitete diljem naše zemlje.

           U Srbiji se porodica nekada okupljala oko ognjišta i veriga, koje su u starim seoskim kućama držale kotao što visi nad ognjištem. Na centralnom mestu domaćinske kuće danas je takođe sto, trpeza, sofra, ili sovra - kako kažu u podkopaoničkom kraju, odakle je i mlada 32. godine stara Ana Karanović, diplomirani biolog, meštanka sela Rudnica, opština Raška. Za nju, sovra je najbolji pokazatelj gostoprimstva, umešnosti, znanja domaćina. U njenom kraju, gost, komšija, prijatelj postavlja se u čelo stola, a na sovru se stavlja sve najbolje što se u kući nađe. Kao na izložbi. Na hvalu i ponos vrednih domaćica.

            Da su gljivari veliki entuzijasti, a šetnja gljivarskim stazama životni stil, potvrđuju i aktivnosi Mikološko-gljivarski savez Srbije (MGSS) koji, uz poštovanje preporuka, sprovode po planu sve svoje aktivnosti. Ovogodišnji kalendar izložbi, programa edukacija, popisa gljiva i dr., realizovani su na zadovoljstvo svih gljivarskih društava, kojih trenutno u okviru MGSS ima 23, za par dana 24, a poslata je prisupna dokumentacija za prijem u Savez još dva društva.

           U Šušari, malom selu u srcu Deliblatske peščare, nalazi se jedini privatni Muzej telefona u Vojvodini, možda i celoj Srbiji. Njega je osmislio bivši telefonista Laslo Jereš, celog života prikupljajući što rashodovane, što na buvljacima kupljene aparate, i došao do 85 eksponata, telefona i centralica, koji danas čine ovu nesvakidašnju zbirku, malo blago iz samih početaka komunikacije na daljinu.

           Aksiom da je rad stvorio čoveka, koji su oci marksističke filozofije uspeli da prošvercuju čovečanstvu, a ono im delimično poverovalo, u najmanju ruku je sporan. Istina će biti da je čovek stvorio različite delatnosti kako bi ispoljio svoju kreativnost, preoblikovao stvarnost, prilagodio je svojim vizijama. Doduše, u tome se malo i zaigrao. Ali, nećemo o tome.