Bračni par Ribič, Renato i Biljana poslednjih sedam godina, preko svoje turističke agenciju „Balkanika“, sa sedištem u Mariboru, dovode slovenačke goste u Srbiju i na područje Balkana. Na njihovom sajtu, Srbiju predstavljaju kao zemlju zanimljivih ljudi, tajnovitih običaja i brojnih nepoznatih predela, zemlju skrivenih kutaka još neucrtanih u turističke mape, zaseoka u kojima se vreme zaustavilo, krajolika nenarušene prirode.  

Sreli smo ih u Zlakusi, sa grupom planinara, koja se žurno spremala da sa Gučom završi svoje desetodnevno krstarenje Srbijom.

-Naši klijenti traže nešto novo, nešto drugačije, nešto što je još ostalo nedirnuto i prirodno. I ovde se na žalost stvari menjaju, ali nekako sporije, što je dobro - kaže gospodin Renato Ribič i nastavlja:

-Zbog toga, izbegavamo veće gradove, tražimo zabiti, neeksploatisane lepote, kakvih na sreću, u Srbiji još ima. Ako bih morao da se odlučim za naj, naj u Srbiji, bez razmišljanja bih se odlučio za selo Rogljevo kod Negotina u Istočnoj i selo zlatiborskog okruga Zlakusu, u Zapadnoj Srbiji. Onda su tu i svi manji gradovi, koji se zaista trude da ostanu svoji, kao što je npr. Kruševac.

Od malenog i siromašnog, po lončarstvu poznatog sela zlatiborskog okruga, Zlakusa je izrasla u ozbiljni turistički centar, u kojem ima šta da se vidi i doživi. Zlakusa ima oko 450 domaćinstava i pregršt sadržaja, tako da gostima, koji žele da je obiđu, jedan dan je malo za sve ono što im ona nudi.

Danas su posebno atraktivna tri turistička proizvoda ovog mesta. To je zlakuška grnčarija (mada stara III veka u poslednjih dvadesetak godina vaskrsnula je zahvaljujući akademskoj umetnici Sofiji Bunardžić), zatim Potpećka pećina, spomenik prirode i “Terzića avlija”, svojevrsan spomenik starosrpskom načinu življenja. I zapravo, ova poslednja, u nabrojanom nizu najmlađa “Terzića avlija” i njen domaćin, Saša Drndarević, po majci Terzić, uspeli su da podignu i upotpune kvalitet turističke ponude ovog kraja.

Saša Drndarević je idejni tvorac Etno parka „Terzića avlija“ koji je otvoren za posete gostiju 2005. godine. U sklopu avlije danas je aktivan muzejski deo, u kome je pohranjena  bogata zbirka predmeta počev od Rimskog carstva, Turske carevine, Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, sve do vremena poslednje Jugoslavije; u okviru parka nalazi se i postavka učionice iz Drugog svetskog rata, jer je u kojoj je od 1939. do 1946. godine radila prva seoska škola i nekoliko ekonomskih objekata: mlekar, šupa, salaš... Pored muzejskog dela nalazi se ugostiteljski deo, vešto sklopljen u celinu, a čine ga krčma brvnara, koja se prevashodno koristi u zimskim uslovima i okružena cvećem, potočićima i mostićima, letnja bašta,gde se gostima spremaju tradicionalna jela u čuvenom zlakuškom zemljanom posuđu i služe čuveni užički specijaliteti; kompleks Etno parka raspolaže i sa apartmanima kategorisanim sa četiri zvezdice, i sertifikatom ECEAT-a za strane goste, letnjom pozornicom, prodavnicom suvenira i kampom, koji je u izgradnji, planiran da ga koriste pre svega planinari, sa mestima za šatore i svim potrebnim priključcima po evropskim standadima.

Novi trend turista iz razvijenih zemalja Zapadne Evrope i Dalekog istoka je otkrivanje novih, egzotičnih predela. Koliko to nama izgledalo čudno, naša Srbija, srpsko selo, vojvođanski salaši i ruralna područja u kojima se zadržao starinski način života, poput magneta privlače strane turiste, kojima su komercijalne destinacije izgubile smisao. Avantura koja podrazumeva upoznavanje srpskih običaja, kulture, zanata i tradicije uz isprobanje autohtonih srpskih jela, predstavlja posebnost koja se na zahtevnom i probirljivom tržištu bogatih zemalja traži.

Jedno takvo mesto, „Cvejin salaš“, na ulazu u Begeč nedaleko od Novog Sada, otkrili su mnogi stranci i na svojim, uglavnom balkanskim turama, često svraćaju na dobar zalogaj. Imali smo zadovoljstvo da budemo na mestu događaja u vreme kada je grupa danskih turista, njih pedesetak, posetila ovaj salaš, nepretencioznog prostora lišenog glamura, naglašeno intimnog karaktera.

Karmen Vele, četiri godine za redom, i po dva puta godišnje, dovodi grupu turista iz Danske, čije je glavno odredište Rumunija. Na tom putu su odlučili da u Vojvodini provedu dva dana.

Seoski turizam u Srbiji je u punom zamahu. Za poslednjih desetak godina, napravljen je ili obnovljen, veliki broj etno-sela, koja uglavnom liče jedno na drugo. Na potpuno atipičan primer u seoskom ili etno-turizmu, naišao sam u selu Rudovci - na selo, koje se nalazi u jednom, većem selu. Reč je o Rašinom selu iliti Rashavillu u selu Rudovci.
Sam po sebi, dolazak u prostor tzv. Rašinog sela, lociranog u selu Rudovci, opština Lazarevac, udaljenom 55 kilometara od Beograda, a oko 150 od Novog Sada, do kojeg pre nego što stignete morate proći pored tipičnih srpskih sela i nestvarno velikog kolubarskog kopa, u kome mašine visoke po nekoliko metara izgledaju kao igračke, je doživljaj. A kada stignete pred Rašino selo, izgleda kao da ste se odjednom našli u nekom drugom svetu, pred kamenim srednjevekovnim zdanjem, sređenim, jako modernim, ali, opet, sa starinskim motivima. Ta mešavina modernog i starinskog, očituje se već na ulasku u ovaj kompleks gde su na velikom kamenom bloku uklesane reči:
“Zemljače, ako si otišao iz zavičaja, završio razne škole i zanate, ako si na visokom položaju u državi, u nauci, u školi, na univerzitetu, fabrici, ne zaboravi da te je podigao i othranio znoj tvojih predaka seljaka, tvoj zavičaj.
 Ako to zaboraviš, izgubio si smisao za pamćenje, za život, izgubio si zavičaj, istoriju tvog naroda, a to znači da si izgubio sebe.”
Radoje Raša Stanojlović, vitalni 63-godišnjak neiscrpne anergije, tvorac Rashavilla ili Rašinog sela, u selu Rudovci, je pre pune tri decenije otišao u Ameriku, radio tamo kao profestor ekonomije na fakultetu u San Dijegu, ostvario se kao biznismen izgradnjom fabrike za proizvodnju zdrave stočne hrane, proputovao pet kontinenata, u Kini susreo Mani Cui i zajedno sa njom došao u svoje selo, da bude uz stare roditelje, ali i izgradi svoj kutak kome će se uvek vraćati, i na neki način dao svoj doprinos ovom kraju, koga neizmerno voli. Neobičan tandem, dva profesora, Raša i Jovana, kako je sada pravoslavno kršteno ime njegove životne saputnice, dočekuje goste uz osmeh i strpljivo ih upoznaju sa svim sadržajima njihovog sela u kome svaki kutak ima neki smisao, najpre da bude mesto za odmor, uživanje i rekreaciju, ali i da spoji starinsko i moderno, da vrati pomalo zaboravljene mirise i ukuse sela i bogatstvo sadržaja koje boravak na selu nudi.

Ceo život se trudila da svoj identitet obeleži nečim unikatnim, što postoji samo kod nje ali, tek kada se kao penzionerka vratila u mesto svog detinjstva, uspela je da se u tome potpuno ostvari.

Danas Zvonka Cvejić udata Kovačević, živi sa svojim bratom Aleksom Cvejićem na „Cvejinom salašu“, 18 kilometara udaljenom od Novog Sada, na samom ulazu u Begeč,  uvek spremna da toplo dočeka svoje goste. Intervencije u prostore na salašu izvršene su samo u tolikoj meri da osveže i uvedu novine u skladu sa vremenom, ali nikako da izbrišu autentičnost.

Životna priča gospođe Zvonke teče nekako ovako: Studirala je filozofiju na francuskom jeziku za strance na L'Université de Grenoble iskoristivši povoljnu okolnost što je njen stric živeo u Francuskoj, a džeparac je zarađivala čuvajući decu. Kada se vratila u Srbiju, do penzije je radila u Turističkoj agenciji “Vojvodina turs”, koja se nedugo zatim ugasila.

-U agenciji sam radila komercijalu i vodila grupe u inostranstvo, ali, retko sam imala priliku da govorim francuski. Zvuči padadoksalno da mi se ovde, na salašu, često pruža šansa da ga koristim, jer dolaze gosti iz Zapadne Evrope, pa i kada nisu baš iz Francuske, uvek se poneko nađe da zna pomalo i taj jezik, kaže Zvonka.

Dok je radila, živela je u Novom Sadu. Poklopile su se neke stvari, pa je negujući roditelje 90-tih godina prošlog veka, sve više vremena provodila u svojoj rodnoj kući u Begeču. Njen otac, Milenko Cvejić rodom je iz Begeča i ne zna se tačni kada je, kako i zašto, prezime Cvejin preinačio u Cvejić. Njegovi preci su Velikom seobom Srba sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690.godine, došli u ove krajeve i tu ostali. I on je radio u turizmu, u TA “Putnik”, u Skoplju, Beogradu, gde su i rođena njegova deca Zvonka i Aleksa. Pred sam rat, 1940. godine otac se sa porodicom vratio u Vojvodinu i od deda strica Pere, kupio kuću, današnji salaš.

Stari Ledinci su selo koje je naseljavano od davnina. Pruža se duž desne, sremske strane Dunava uz Tavni potok, i čini srce Nacionalnog parka „Fruška gora“. Tragove svog bivstvovanja u Starim Ledincima, ostavili su Rimljani, Tatari, Osmanlije, slovensko stanovništvo... Selo se razvijalo do 1943. godine, kada su ga ustaše i Nemci do temelja spalili, zajedno sa crkvom posvećenom Svetom Nikoli i celokupnom arhivom mesta. Sedamdesetih godina prošlog veka, mesto se obnavlja, a svoju ekspanziju doživljava krajem devedesetih godina sa akumulacijom Ledinačkog jezera, neponovljivim biserom Fruške gore. U letnjim mesecima je, tokom šest godina, koliko je jezero bilo u funkciji, Starim Ledincima znalo proći i po 4.000 gostiju dnevno. Danas, jezera više nema, ali prirodne lepote ovog dela Srema su neiscrpne.

Uskršnji bazar
Turističke organizacije Ljubovija i Udruženja žena „Vila“,‎ organizovali su 12. aprila u sali skupštine opštine Ljubovija “Uskršnji bazar”, izložbu uskršnjih jaja, oslikavanje jaja na licu mesta i izložbu likovnih radova sa temom predstojećih praznika. Za najmlađe je priređeno druženje sa animatorima iz dečije igraonice „Mali Sirano“. Deca su oslikavala jaja, zabavljala se uz animacije i otišla kućama bogatija za još jedno lepo iskustvo. Učešće su uzela deca iz Predškolske ustanove „Poletarac“, mladi iz „Osmeha“ i deca iz osnovne škole „Petar Vragolić“.
-Cilj nam je bio da animiramo najmlađe i podstaknemo ih da daju svoj skromni doprinos pripremi uskršnjih jaja i da im kroz igru i animaciju prilagođenu Uskrsu skrenemo pažnju na jedan od najvažnijih hrišćanskih praznika. Pored tradicionalnih metoda šaranja jaja, ove godine smo predložili dekupaž tehniku šaranja jaja, tempere boje, oblepljivanje jaja semenkama i slično.

Klaster Istar 21, održao je redovan godišnji sastanak, u restoranu Fontana u Novom Sadu, koji je bio tesan da primi sve zainteresovane. Ovim sastankom sumirane su aktivnosti članica klastera, njih 37, aktuelne tokom jeseni, zime i početkom proleća, i planirane naredne.

Na nedavno završenom 34. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu, prezentaciju imala je opština Bački Petrovac, koja je predstavila projekat pod nazivom„Centar za unapredjenje znanja u ruralnom turizmu“.

Krajem januara održana je treća po redu petodnevna praksa službenika iz opštinske uprave Beočin u TO opštine Gornji Milanovac. Praksa je realizovana kao deo edukativnih aktivnosti na projektu „Beočin - nova vizija turističke destinacije!