Sve je to život. I smeh i plač. Usponi i spoticanja. I kada zastanemo da uživamo, ali i kada nas nešto zaustavi mimo naših želja i planova. Paulo Koeljo, brazilski književnik je rekao: „Niti živim u prošlosti niti u budućnosti. Imam samo sadašnjost i jedino me ona interesuje. Ako uspeš da ostaneš u sadašnjosti, bićeš srećan čovek“. Jedan drugi mag pera, francuski i svetski, Emil Zola, smisao života otkriva u traženju ljudi koje ćemo da volimo.

            Internet platforma https://skilikepro.com/je prečica do vrhunskog skijanja. Njen osnivač, Vladislav Mandić, od treće godine na skijama, od šeste u takmičarskim vodama, 2002. postaje član Gorske službe spasavanja, licencirani je instruktor skijanja poslednjih 20 godina, začetnik je brojnih aktivnosti u prirodi, kako za decu tako i odrasle, rešio je da na jedan inovativan način podeli svoje znanje sa drugima. Četrdesetogodišnji Mandić do danas je ostao veran Rtnju (Kopaonik) i krenuo sa online kursevima namenjenim prvenstveno onima sa skijaškim iskustvom.

            Nikada nije bila teža odluka petočlanog žirija o pobedniku XII Takmičenja u besedništvu, „Govori da te vidim ko si“ održanom poslednjeg dana maja u amfiteatru Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu. U veoma ozbiljnoj konkurenciji prof. dr Marijana Carić, predsednica Saveta Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, u ulozi predsednika žirija; Saša Joksimović, glumac; prof. dr Mirko Kulić, dekan na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu; prof. dr Predrag Mirković, prodekan za nastavu na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu i prof. dr Marijana Mladenov, prodekan za međunarodnu saradnju na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, odlučili su da je Danilo Lučić - student treće godine Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, ovoga puta svoju besedu izveo najbolje.

        Zoran Mišković, dipl. menadžer u gastronomiji, počasni predsednik Kulinarske federacije Srbije (KFS) od 2018. godine, dugogodišnji član Asocijacije šefova kuvara Srbije (AŠKS), jedno je od najvećih imena srpske gastronomske scene.

            Miloš Kržanović je mlada, talentovana nada srpskog kulinarstva u kojeg njegov iskusni deda Staniša ima neograničeno poverenje.

            Staniša Kržanović Miročanac, vlasnik istoimenog Vlaškog nacionalnog restorana u selu Miroč kapaciteta 170 mesta, veliki je sanjar koji je tragajući za ispunjenjem mladalačkih želja i vizija, ostvario san dečaka iz siromašne porodice. Sanjajući „nemoguće“ ispunio je svoje naume i dalje pun entuzijazma gleda u budućnost. Što je zamislio to je ostvario, postignuto ima ko da nastavi.

            Svesni faktora rizika, uprkos svojim godinama, odgovorno sagledavajući sve aspekte i mogućnosti tekućeg poslovanja, braća Lukić iz naselja Bošnjane kod Paraćina, upustila su se u proizvodnju domaćih dimljenih sireva i kačkavalja. Ne oslanjajući se na neka ugledna domaćinstva iz mesta i okoline, jer ih praktično i nema, već isključivo na potencijale sopstvenog domaćinstva, konsultujući literaturu i pažljivo prateći kretanja na tržištu, pre manje od godinu dana, postali su vlasnici jedne ideje koja je realizovana i postavljena na tržište.

            Sive, išarane, zapuštene fasade pojedinih objekata, pa čak i celih kvartova, na putu su da postanu prošlost. Umetnici iz čitavog sveta oslikavanjem površina pokušavaju da osmisle novi stajling ulicama „oblačeći“ ih u nove odore boja, ideja sa porukama.

            Svet je postao takvo mesto da su određene granice potrebne kako bi se održao mir u njemu. Ljudska je priroda ta koja nas tera da istražujemo više od onoga što vidimo, u želji za nečim većim. Pravila su postavljena tako da se ipak držimo u liniji normale koja je pred nama; ona su tu s razlogom i to je u potpunosti u redu; ono što nije u redu je to što se moramo boriti sami za sebe. Moramo se boriti za prava koja su nam od samog početka već trebala biti data bez ikakvog uslova. Nije smela postojati linija koja će nas deliti dugi niz godina. Poput pečata na našim leđima kako bi bili označeni onim što smemo ili ne smemo činiti. Ljudski rad i njegovo pravo na to predstavlja veoma široko postavljenu kategoriju o kojoj se dugo godina diskutovalo, ipak, tužna je činjenica da su naša prava usvojena tek hiljadu devetsto četrdeset osme godine. Svet u kome živimo bio bi mnogo slobodnije mesto kada se takvo pravo ne bi moralo usvajati, već da ono postoji unutar nas samih bez razloga da mi previše govorimo o njemu.

           Život nije odlaženje i vraćanje već traganje za smislom, ciljem, za samim sobom. To potvrđuje Dragana Ristić, ing. prehrambene tehnologije, devojka koja je tražeći sebe pronašla sebe u vinarstvu, i posle pet godina kao enolog smederevske vinarije „Jeremić“ i sezone provedene u istom svojsvu na ostrvu Vis, odlučila se za dalje traganje, kroz usavršavanje do potpunog ostvarenja. Jer, „vinski ratnici“ ne odvajaju život od posla, već žive taj posao: