Svetlanu Cecu Paladu, zatekli smo na koncertu Centra za muzičko obrazovanje “Kulturno sklonište” koju vodi poznati gitarista, i član legendarne YU-Grupe, Petar Jelić, sa kojim sarađuje već neko vreme. Trenutno u “Kulturnom skloništu”, Ceca podučava petnaest darovitih, mladih pevača i po njenim rečima potpuno se našla u toj ulozi, na obostrano zadovoljstvo.

EXIT 2013. biće održan na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, od 10. -14. jula. Trajanje festivala biće produženo na 5 dana, dok će sam festival doživeti značajna koncepcijska unapređenja.Ovo je osnovni i najvažniji zaključak izrečen na konferenciji za novinare povodom EXIT-a 2013., održanoj u utorak, 12. decembra 2012. godine u Domu Omladine u Beogradu, koja će obradovati brojne ljubitelje muzike, ali i sve one koji su od ove manifestacije dobro zarađivali tokom njegovog održavanja.

Novosadska gimnazija „Isidora Sekulić“ je u petak, 7. decembra 2012. godine, bila domaćin koncerta horske muzike, realizovanog u okviru projekta WHOSEMUSICHUSR/1002/222/168, IPA prekogranične saradnje Srbije i njenog severnog suseda Mađarske. U programu, održanom u Svečanoj sali, nastupili su: Kamerni hor „Konzi“, Ženski omladinski hor „Bella Sorpresa“ iz Segedina i Ženski i Mešoviti hor Srednje muzičke škole „Josif Marinković“ iz Zrenjanina.

Posle nebrojano godina, YU grupa je na Đurđic, 16. novombra 2012. godine, održala koncert u novosadskom SPENS-u, i tako se vratila u grad u kome je i počela svoj, sada epohalni pohod na jugoslovensku rock scenu. Danas, nešto stariji i iskusniji, gospoda-članovi benda, proveli su prisutne, njih preko 1.500, kroz vremensku mašinu rađanja i nastajanja, te trajanja i istrajavanja na dobrim vibracijama i karakterističnom zvuku iz nekog nostalgičnog vremena. Bilo je i onih novih klinaca, koji su začudo bili sasvim dobro upućeni u repertoar YU-ovaca, na kojima su stasavali njihovi roditelji, čime su samo potvrdili da je dobra muzika bezvremenska i da ne bira generacije.

Sa ponosom vas obaveštavamo da je EXIT festival glasovima evropske festivalske publike izabran kao jedan od najboljih muzičkih festivala Evrope u sklopu najprestižnijeg evropskog priznanja u oblasti festivalske industrije, EUROPEAN FESTIVAL AWARDS

Na pitanje kako je mogao da napravi svog Davida, Mikelanđelo je odgovorio: „On je već bio u kamenu, trebao sam samo da ga isklešem.“

Upravo je taj uzvišeni osećaj „otkrivanja“ čistote postojećeg, doživela publika koja je u novosadskoj Sinagogi oduševljeno pratila nesvakidašnji koncert mlade umetnice Alekandre Šuklar (1991), kao deo projekta Dani Murske Sobote, koji su od 27. do 29. septembra 2012. godine održavani u Novom Sadu.

Guča, trubačka prestonica sveta i srpske world ili etno muzike, podarila je i ove godine saborašima još jedan izuzetan koncert Dejana Petrovića. Majstor trube ne bi bio majstor, da nam i ovoga puta nije priredio nešto sasvim novo, drugačije nego dan pre na svirci na Glavnom trgu na Zlatiboru, ponovo interesantno, opet spektakularno. U njegovom ponoćnom trubačkom koncertu, po prvi put u Guči, na oduševljenje nekoliko desetina hiljada posetilaca, nastupile su i dve prelepe devojke, anđeoskog glasa, sestre bliznakinje Marina i Marija Gobović. To je bio povod da sa njima upriličimo ovaj razgovor.
 Prvo pitanje za njih je bilo: Otkud vas dve u Guči?
 -U Guči smo pevale na poziv Dejana Petrovića, zlatne trube Guče, sjajnog kako muzičara tako i čoveka, pa smo zato i izuzetno počastvovane što smo se pojavile na njegovom koncertu kao specijalnеgoшће. Pevale smo pesmu Usnije Redžepove „Kazuj krčmo džerimo“. S obzirom da smo Usniji Redžepovoj pevale prateće vokale na njenom velikom solističkom koncertu, znamo puno njenih pesama i volimo javno da ih izvodimo. Ova je jedna od niza njenih pesama koju mnogo volimo. Nas dve imamo specifične, arhaične glasove, koji su jako zahvalni za izvodjenje etno pesama. Iako volimo da pevamo i druge žanrove muzike, po ovom žanru smo prepoznatljive.Naše višegodišnje članstvo u KUD „Branko Cvetković“ imalo je velikog uticaja na izbor bavljenja ovom vrstom muzike i ponosne smo što možemo da doprinesemo da se narodna baština čuva i neguje. To članstvo u KUD-u nam je dosta pomoglo, jer samo talenat i obrazovanje nisu dovoljni da se pevač u potpunosti izgradi kao profesionalac. Tek kada imate puno nastupa, kada se oslobodite onog osećaja treme od mase ljudi koji slušaju, kada reflektori upru od vas, a vi jedva čekate da zapevate, kada vidite suze u očima kod publike i kada publika posle naših nastupa uzvikuje „Bis, bis“, e tek posle tog iskustva budete svesni da ste postali estradni umetnik.

Uvek su mi pitanja poput onih kojima se traži izjašnjavanje:“Exit ili Guča?“, zvučala kao neumesno provokativno etiketiranje anketiranih. Zašto takva izjašnjavanja kada u Srbiji egzstiraju samo nekoliko festivala, poznatih izvan granica zemlje, a u čijoj osnovi je dobra muzika. Razlika je što je u jednoj, exitovskoj varijanti, naglasak na svetskim muzičkim tokovima, počev od sredine prošlog veka do danas, a Guča neguje srpsku muzičku tradiciju i kult trube. Ono što zasigurno spaja i jedan i drugi festival jeste kvalitet, a kraljevi Guče, Dejan Petrović Big Bend, svojom muzikom zasigurno bi bili i neprikosnoveni kraljevi Exit festivala, da su učestvovali. Sigurno i hoće.

-Prvi put smo 2007. godine nastupali u ovom sastavu na Kustendorfu u Mokroj gori, kaže Dejan Petrović, rođen 1985.godine u selu Dubokom kod Užica, kao predstavnik četvrte generacije trubača u porodici. Te godine smo imali ukupno četiri koncerta, sledeće dvadeset, a ove 2012. godine, mesečno imamo po 10 koncerata, i sve više nas ljudi traže i hoće da nas čuju. Koncerti, uglavnom na trgovima, izuzetno su posećeni, a ljudi uglavnom iznenađeni našim repertoarom. Od nas, trubačkog orkestra očekuju klasilne trubačke pesme, Kalašnjikov, Mesečinu i tome slično. Naravno, sviramo i to u drugačijem aranžmanu, ali i pesme Amy Winehouse, Sting-a, Elvisa Presley-a, Tine Turner. Ljudi ne mogu da veruju kako muzika EKV, Prljavog kazališta, Atomskog skloništa dobro zvuči na našim trubama i ne mogu da se načude šta im se dešava, da li to sviraju trubači ili neko drugi.

Prema Dejanovoj priči, prvom velikom solističkom koncertu pred prepunom dvoranom Sava Centra, održanom 10. novembra 2011. godine prethodio je nastup na Beer festu, kada je pospanu publiku koja se razilazila u 3 sata ujutru, „vratio u život“ i shvatio da on i njegov orkestar rade pravu stvar, sviraju muziku koju ljudi vole. Nastupom na Beer festu predstavili su se beogradskoj publici, i shvatili da treba da rade solističke koncerte.

Prepun gradski trg ili kako neki vole da kažu, gradska promenada u Inđiji. Mladi i stari po godinama u prvom redu i dugim nizom redova dalje, nekoliko hiljada ljudi sa istom energijom, koji zdušno pevaju sve pesme od početka do kraja koncerta, od prve pod nazivom „Ništa nema novo“, do „Odlazim“. To je u najkraćem slika sa dvočasovnog koncerta održanog 20. jula u zadivljujućoj letnjoj večeri, koju je sugrađanima podario organizator „Scena fest“. Očigledno, Inđijci su se zaželeli YU Grupe, pa je njihov nastup bio pravo osveženje. I dok su posle koncerta, brojni fanovi čekali u redu da se slikaju sa Jelićima - Žikom, Dragim i Petrom i bubnjarem Slobodanom Jurišićem Jurom iliti Slobom, dotle su motoraši – Harlejevci, još spontano aplaudirali svojim prijateljima, bajkerima i tražili bis. Obožavaju ih, kažu, jer su, između ostalog, sva četvorica motoraši, ali oni pravi, koji uživaju u vožnji, a zajedno su uvek kada god je neki moto skup. Tako je njih desetak sa Harley Davisonima stiglo iz Beograda, da bi prisustvovali koncertu, a potom su zajedno, sa Žikom i Jurom, motorima krenuli nazad za Beograd. Došao bi i Dragi motorom, ali je neko morao da doveze kolima opremu iz Zemuna. No, pre odlaska, organizatori su iskoristili priliku da počaste članove najstarije i najpopularnije rock grupe na ovim našim prostorima, a novinari da uzmu izjave.

Veroljub Radojković Vecko je čovek iz izvršne produkcije jazz festivala Nišville, zadužen za odnose sa javnošću. Na Youth Fair 2012, održanom u Novom Sadu gospodin Veroljub Radojković promovisao je Niški festival, ali i pokušao da svoje bogato iskustvo u aktivnostima na realizaciji ovog renomiranog festivala podeli sa mlađima. 

Za retke neupućene, Nišville je danas, najveći jazz festival u zemlji. Pod ovim imenom se prvi put organizuje 1996. godine, a naslanja se na odličnu tradiciju koju je uspostavio Naissus Jazz Festival prvi put održan 1981. godine.

-Nišville jazz festival je specifičan po tome što od svog nastanka podržava širok raspon stilova i podžanrova, pa se pored klasičanog jazz-a mogu čuti i dobar funk bend, etno, world music, blues grupe, acidi elektro jazz, moderni pravci, avangardni jazz...Na Nišvillu svoje mesto su našli bendovi poput britanskog banda Incognito, Jive Ace, The Brand New Heavies, pionira britanske acid jazz scenei dr, čime festival iz godine u godinu privlači sve više publike - kaže Veroljub Radojković i dodaje:

-Nišville je 2006. godine izašao iz Doma Jugoslavije, gde je bila sedeća varijanta za 800 ljudi, i po prvi put je održan na letnjojpozornici u tvrđavi. Godine 2008. letnja pozornica je bila pretesna da primi sve poštovaoce dobre muzike, tako da smo 2009. godine, izašli na livadu, na veliki prostor u okviru Niške tvrđave, koji za rock koncerte prima 15.000 ljudi. Mi smo u taj prostor postavili tribine za 5.000 ljudi i dva velika stage-a tzv. Sky Stage koji predstavlja centralni prostor na kojem bendovi sviraju bez pauze, dok se jedan bend namešta, drugi svira. Svira se šest sati svako veče, što znači da ukupno, za četiri dana festivala, Sky Stage-om prođe 24-25 bendova.