Boravak na „Žetvenom karavanu 2012. godine“,  koji su za novinare po šesti put upriličili Zadružni savez Vojvodine, ZZ Novi Kneževac i AD Žitopromet Senta, na parceli između Sanada i Novog Kneževca, a potom i posetu i prisustvovanje žetvi u prvom prekograničnom mađarskom selu Tisasziget, gde su razmenjena iskustva predstavnika zadruga o žetvi i proizvodnji pšenice u Srbiji i Mađarskoj, novinari su iskoristili za razgovor sa neposrednim proizvođačima ili predstavnicima zadruga. Evo šta nam je o Zemljoradničkoj zadruzi „Salaš“ iz Subotice, i ovogodišnjoj žetvi rekao Josip Anišić, koji jeveć 22 godine na funkciji direktora zadruge.

*Kažite nešto o vašoj zadruzi.

-Mi imamo oko 500 domaćinstava koja rade i funkcionišemo kao jedan prava zemljoradnička zadruga. Ovu zadrugu su osnovali zemljoradnici pre 22godine i za to vreme smo svašta prošli, opstali i ostali zdravi, što je već za nas uspeh, iako se nismo obogatili. Naši ljudi su napredni poljoprivrednici, imaju novu, dobru  mehanizaciju, pa se može izvesti zaključak da smo i mi u zadruzi odradili svoj deo posla i ja sam zbog toga zadovoljan.

Centralna figura na ovogodišnjem, 6. po redu Žetvenom karavanu koji označava početak žetve pšenice u našoj zemlji, bio je Vukosav Saković, predsednik Udruženje za unapređenje proizvodnje i izvoza žita „Žita Srbije“. Ono što je on rekao prisutnim novinarima i gostima na žitnom polju kraj Sanada, a potom ponovio i u zvaničnom govoru u mađarskom selu Tisasziget odražava, nažalost, pravo stanje stvari u našoj zemlji. Bez dlake na jeziku, a on sam kaže: „Treba već jednom da se suočimo sa istinom, ali svi mi, da bi shvatili gde smo“, sve je to isto ponovio i za časopis TopSrbija.

-Srbija je zabeležila neslavni rekord, nalazi se na prvom mestu po smanjenju setvenih površina pod pšenicom. I dok setvene površine iz godine u godinu rastu u svetu, mi smo za nepunih 20 godina uspeli da ih sa 940 hiljada smanjimo na ispod 500 hiljada, što je gotovo 50%. Do smanjenja setvenih površina se došlo bez povećanja prosečnog prinosa, jer praktično smo se tek u poslednje dve godine vratili na prosečni prinos iz 90-tih godina, pa smo se od izvoznika približili tome da zemlja proizvodi dovoljno za svoje potrebe, ali, imajući u vidu da je to proizvodnja pod vedrim nebom, sa velikim rizikom, da u nekoj od narednih godina budemo i ozbiljni uvoznici pšenice.

oZbog čega je to tako?

-Odsustvo države i njenog interesovanja za proizvodnju pšenice. Zaboravili smo da je pšenica uglavnom u svetu strateški artikal kojem se posvećuje posebna pažna. Poljoprivredni proizvođači su zbog takvog odnosa prinuđeni da vode sopstvenu kalkulaciju i da proizvode samo ono što im se isplati ili ono što im se više isplati. U ovom trenutku je proizvodnja kukuruza i uljarica isplativija od proizvodnje pšenice i naprosto te rentabilnije kulture su „ukrale“ površine pod pšenicom i nalazimo se tu gde jesmo.

Teodor Zeldin: Intimna istorija čovečanstva

Richard Freiherr von Krafft-Ebingstučnjak za seksualne perverzije i Frojdov kolega u Beču, rekao je da glad i ljubav upravljaju svim svetskim događajima. No, obojica su zaboravila na glad i usredsredila se na ljubavne muke, a to se nažalost desilo zato što su seks, hrana i piće uvek bili saputici u potrazi za uživanjem. Da seksologija nije postala posebna naučna oblast, da je traganje za znanjem drugačije uređeno, da postoje profesori sreće koji proučavaju strast za uživanjem u celini, u svim njenim vidovima, možda bi se javilo drugo gledište. Telesni nagoni nisu despoti i često im se otkazuje poslušnost, a ukusi nisu zauvek utvrđeni. Način da se iznova ispita želja jeste da se ono šta ljudi žele za stolom i u krevetu promisli kao deo celine.

Gastronomija je umešnost korišćenja hranom u svrhu proizvođenja sreće. Postoje tri načina da se jede i tri odgovarajuća načina potrage za srećom. Jesti dok se ne zasitimo jeste prvi i tradiconalni način koji polaže nadu u stare recepte i oprobane metode. Cilj nam je da se zavodovoljimo, da se utešimo, da nam bude prijatno, da „predemo“. To je oprezan prilaz uživanju, uz moto – „zaštititi  se od stranih tela“.

Šunka nije izmišljena u Vojvodini, ali se dobro „primila“, odomaćila u ravnici. Tehnologija prerade doneta je s kolonistima iz Nemačke još u XVIII veku. I dobro je što je doneta! Osušeni zadnji but od svinje je postao jedan od simbola Pokrajine. Pored paprikaša, slanine, svečarske supe, kulena, kobasice i nasuva, šunka je jedan od najizrazitijih vojvođanskih brendova. Simbol je dobre hrane, ali i stvar prestiža. Bogatu paorsku kuću nekada, pa ni danas, nije moguće zamisliti bez pušnice u kojoj vise šunke.

Šunka se jede u svim prilikama: svečanim, kao predjelo na ručkovima; kao sastavni deo ponude na bogatim“švedskim stolovima“; kao „omotač“ na štapiću od testa; a u običnim, svakodnevnim prilikama stavlja se u sendviče, u pasulj se dodaju parčići, ali i džoge da mu pojačaju miomiris i poboljšaju ukus... Paori je jedu uvek, jer stalno visi u špajzu, a najčešće se jede onda kad ništa drugo nema, jer je stalno na dohvat ruke.

Na 79. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, kompanija DTD Ribarstvo je osim predstavljanja svojih novih proizvoda, nazvanih „riblji roštilj“, pred predstavnicima medijskih kuća u Srbiji ozvaničila saradnju sa gospodinom Savom Jojićem i njegovom Vinarijom Mačkov podrum. O tome, kao i planovima za naredni period, razgovarali smo sa Ilijanom Lekom, zaduženom za odnose sa javnošću u DTD Ribarstvu, koja je objasnila osnovne motive za pokretanje takve jedne saradnje:

-Smatramo da uspešni treba da sarađuju sa uspešnima, na obostrano zadovoljstvo. Mi već duže vreme razmišljamo koja bi to vinarija mogla da bude dovoljno velika, dovoljno kvalitetna, da napravimo sa njom saradnju, jer smatramo da se riba i vino jako dobro slažu, i treba da idu jedno uz drugo. Naši riblji proizvodi su zahtevali kvalitetnije vino i mogu vam reći, da je naš prvi izbor bio Vinarija Mačkov podrum. Izuzetno nam je drago i čini nam veliko zadovoljstvo, što su prihvatili naš poziv za saradnju, i nadamo se da će se ona nastaviti i posle Poljoprivrednog sajma.

DTD Ribarstvo predstavilo se i na 79. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu sa paletom svojih novih proizvoda, ali i sa jasno trasiranim programom razvoja kompanije, da svojim kvalitetom i raznovrsnim asortmanom proizvoda izađe i zadovolji domaće, ali i tržište Evropske unije. O najnovijim proizvodima iz asortimana DTD Ribatstva, a reč je o ribljim viršlama i dimljenim ribljim kobasicama, u žargonu nazvanih „riblji roštilj“, izvršni direktor Fabrike za preradu ribe, gospodin Siniša Simić kaže:

-Pre dvadesetak dana smo na tržište pustili dva nova proizvoda, riblje viršle i dimljene riblje kobasice. Njihov osnovni sastav je meso amura, koji se uzgaja u našim ribnjacima zajedno sa šaranom i sivim i belim tolstolobicima.

Aronia Melanocarpe je čudesna biljka, eliksir efikasan u prevenciji i lečenju bolesti poput karcinoma, dijabetesa, bolesti krvnog i linfnog sistema, ženskih bolesti, raznih upala, disajnih puteva i očiju, kose, kože, bubrega, alergija, pozitivno deluje na depresivne osobe, reguliše holesterol, pomaže bržem oporavku rekonvalescenata, poboljšava koncentraciju, pomaže pri odvikavanju od alkoholizma, i ukratko utiče na unapređenje opšteg zdravstvenog  stanja organizma. Zbog veoma velike količine tanina, flavonida i antocijanina u svom sastavu Aronija važi za najjači antioksidans na svetu.

Na 79. međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, po običaju, prisutnoi su i predstavnici Udruženja „Futoški kupus“. Svojim jedinstvenim nastupom, i ove godine obradovali su i po običaju, počastili svoje prijatelje, poznanike, posetioce sajma, jelima od originalnog futoškog brenda.

Nije im lako boriti se i izboriti se protiv moćnih sila koje se zovu Fast food i industrijska hrana. Njima su se hrabro suprotstavili članovi Udruženja „Futoški kupus“, i započeli borbu za sertifikaciju svoga proizvda i uključivanje u međunarodni pokrete i organizacije koji zagovaraju zdravu i tadicionalnu ishranu.Tako je futoški kupus ispao tradicionalni proizvod proizvod sa dušom, mimo toga što je „Hrana sa dušom“ slogan Turističke organizacije Srbije (Soulfoof Serbia). Sada se priča oko brendiranja futoškog kupusa privodi kraju.
Glavni akteri, dugogodišnji zagovornici i nosioci projekta Udruženja „Futoški kupus“ Goran Puača i Miroljub Janković zadovoljni su što se njihova istrajnost isplatila, a rad na brendiranju njihovog proizvoda, nagrađen. Nedavno su uzeli učešće na dve konferencije koje je organizovao pokret Slow food-a.

Posebnu pažnju medija, prvog dana 79. Međunarodnog poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, izazvala je pčelarka, gospođa Ljiljana Kovačević, koja je istupila pred viđene političare, koji su obilazili sajamsku priredbu po njenom otvaranju, Borisa Tadića, predsednika DS i kandidata za predsednika Srbije, Dušana Petrovića, aktuelnog ministra u Vladi Srbije, i druge, i postavila im pitanje: „Kada će moći pristojno da živim od svog poštenog rada“. Naime, posle tridesetogodinje službe i zvanja komercijaliste, posvetila se tradicionalnom poslu svoje porodice, pčelarstvu. Ljiljana Kovačević kaže da danas duplo više radi nego što je radila kao komercijalista, a ima duplo manje zarade nego nekada. Razume ona i krizu i probleme privatnog biznisa, ali je boli nesrazmera između uloženog truda i nagrade koja joj se za taj trud vraća. Mada priznaje da je ove godine, za vreme mandata ministra Petrovića, po prvi put dobila subvencije i nadu da će biti bolje, šta su joj na licu mesta i obećali spomenuti političari.

Gospodin Sinaj Bulimbašić, Opština Selca, Hrvatska, predsednik Saveza maslinara i uljara Splitsko-dalmatinske županije, nagrađen zlatnom medaljom za svoj proizvod, extra devičansko maslinovo ulje, nadahnitim, elokvetnim i iznad svega zanimljivim govorom kakav imaju samo Dalmatinci, zahvalio se u ime nagrađenih proizvođača maslinovih ulja na Svečanoj dodeli priznanja u kategoriji extra devičanskih maslinovih ulja na 79. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu. Njegovo prisustvo na Novosadskom sajmu, treću godinu za redom, iskoristili smo za razgovor o maslini i maslinarstvu danas u Hrvatskoj, Srbiji, svetu.