Ovogodišnja laureatkinja nagrade „Prof. dr Katarina Ambrozić“ je Gordana Milanović, diplomirani istoričar umetnosti i student master studija istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na osnovu visokih kriterijuma bodovanja i prethodnih stručnih učinaka, među kojima je volonterski rad na realizaciji projekata u različitim institucijama kulture, kao i stručno usavršavanje u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, Gordana Milanović je izabrana kao najbolja među kandidatima.

Rastko Ćirić je mulitimedijalni umetnik, oficijelno profesor Ilustracije i Animacije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (od 1994), ali i autor petnaestak animiranih filmova, ilustrastor, muzičar, iskazan u oblasti grafike, ex libris-a, stripa. Bio je saradnik-ilustrator Njujork Tajmsa (New York Times Book Review), priredio četrdeset izložbi u zemlji i svetu (Beograd, Novi Sad, Vranje, Slovenija, Francuska, Poljska, Belgija, Koreja, Japan, za animaciju i grafiku vlasnik je 70 nagrada, od Minhena (1982) do Lipeckog, Rusija (2009), kao i plakete “Nikola Mitrović Kokan” za doprinos srpskom stripu, 2003. Od 2004. godine redovan je profesor na predmetima Ilustracije i Animacije, koju je pre osam godina pokrnuo na odseku Primenjene grafike FPU u Beogradu, kojom se bavi od 1980. godine i u svetu je poznatiji po animaciji nego ilustraciji. Rastko Ćirić vodi i interdisciplinarne doktorske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, polju u kojem se kombinuju razni mediji, “gde iskustvo dolazi do punog izražaja, ne samo u statičkim, grafičkim umetnostima, nego i iz animacije koja je kombinovanje više dispipilina i medija”.

Ako želiš da budeš slikar treba da se rodiš u Dimitrovgradu, jer procentualno gledano ovaj grad u jugoistočnoj Srbiji ima najviše akademskih slikara u Srbiji, ali i u Evropi. Sa nešto preko 6.000 stanovnika u samom gradu, Dimitrovgrad ima preko 60 akademskih slikara.
U Dimitrovgradu je rođen i Branislav Bošković, akademski slikar. Njegov talenat za slikarstvo je prepoznat već u nižim razredima osnovne škole, a u sedmom-osmom razredu nastavnik likovnog vaspirtanja je uočavao potez njegove četkice na pola radova u odeljenju. Možda su njegovog talenta poslednji bili svesni njegovi roditelji koji su znali da kažu kako Branislav ne radi ništa, samo slika, a zahvaljujući komšijama, sačuvani su njegovi crteži iz najranijeg detinjstva.

Žena, asocijacija za najveću sreću i najdublju nesreću; fatalnu zavodnicu i varljivu ljubavnicu; ona uzdiže, ali zbog nje se i pati; oličenje ljubavi, mržnje i strasti...
Žena je podjednako predmet observacije i umetnika i učenih ljudi, i društva okupljenog za kafanskim stolom. Žena je uvek ona koja se stavlja u odnos sa muškarcem, retko sama, gotovo nikada samosvojna.

Kada za nešto što traje deset godina kažemo „svaka čast, uspeli ste!“, šta reći za nešto što je punih četvrt veka na liderskoj pozici u onom čime se bavi. To je pošlo za rukom Branislavu Banetu Radoševiću i njegovoj Galeriji ITD, odnosno u Institutu za Transfuziju Dizajna na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji je u sredu, 9. aprila, sa svojim saradnicima i prijateljima obeležio 25 godina rada (iako je godina, ako se sve saberu četiri više, kako radi njegov studio i ova autorska ručna štampa).

Profesor u penziji, hroničar Vršca i dugogodišnji novinar, koji se uspešno bavi fotografijom, zagovornik je otvaranja Vršačkih planina za posetioce, goste, turiste, i otkrivanja njihovog blaga. U Vršačkim planinama postoje tzv. ostenjaci, stene koje za neupućenog posetioca predstavljaju samo obične gromade, ali oni upućeni u tim gromadama mogu uočiti prava umetnička dela.

Iza Igora Pervića, kojeg još uvek poistovećujemo sa ulogama mangupa i zavodnika, je glumac sa gotovo četrdesetogodišnjim stažom, jer je prvu ulogu ima sa svega sedam godina u televizijskom filmu „Porodični orkestar“ Mire Trailović. Popularnost većinom među ženskim polom, ostvario je igrajući u kultnoj seriji „Sivi dom“, filmovima: „Crni bombarder“, „Lajanje na zvezde“, „Bure baruta“ i ulogama u preko trideset drugih filmova i serija.

Obe mlade, lepe i posebne. Jedna rođena u drugoj polovini XIX veka (1870) u Srbobranu, druga krajem XX (1992) u Beogradu. Jedna se ogleda i govori kroz ovu drugu. Tako su ih doživeli i scenarista i tvorac projekta Pero Zubac, i producent Zoran Janković i režiser Marko Marinković, tako ih je prepoznala i publika prisutna na novosadskoj premijeri dokumentarno-igranog filma “Doba Dunđerskih” u Areni Cineplex, 14. marta 2014. godine.

Novosadska publika je dokumentarno-igrani film ”Doba Dunđerskih” imala priliku da pogleda 14. marta u Arena “Cinaplex” i da tom prilikom pozdravi kako glumačku ekipu, tako i sve ljude, od producenta, reditelja zaslužnih za realizaciju ovog projekta.
Pero Zubac, po čijoj ideji je i nastao ovaj pedesetominutni film tom prilikom rekao:
-Kada su me producent i reditelj filma „Doba Dunđerskih“ pitali da li imam neke posebne zahteve, ja sam im rekao: Laza Kostić može da bude po vašem, Lenku nađite, a Lazar Dunđerski mora biti Predrag Momčilović, jer ja sam uvek tako zamišljao Lazara Dunđerskog. To se pokazalo kao pun pogodak jer je Predrag Momčilović Moca glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (od 1985), ulogu velikog Lazara Dunđerskog izneo verodostojno i moćno.

Na svečanoj akademiji povodom obeležavanja jubileja 120 godina organizovanog turizma na Zlatiboru, uručene su zahvalnice pojedincima koji su svojim radom, delom, znanjem i zalaganjem doprineli da ovaj turistički planinski centar bude jedan od najprestićnijih u Srbiji. Među dobitnicima priznanja, kao što su akademik Miladin Pećinar, Dobrila Smiljanić, Milisav R. Đenić, pročitano je i ime inženjera Sekule Kneževića Ćaldovića, koji je, kako je navedeno, bio jedan od najuglednijih inženjera za saobrćajnice toga vremena, i koji je učestvovao u izgradnji puta Užice-Kraljeva voda, koji je u to vreme predstavljao remek delo putarstva.