Žena, asocijacija za najveću sreću i najdublju nesreću; fatalnu zavodnicu i varljivu ljubavnicu; ona uzdiže, ali zbog nje se i pati; oličenje ljubavi, mržnje i strasti...
Žena je podjednako predmet observacije i umetnika i učenih ljudi, i društva okupljenog za kafanskim stolom. Žena je uvek ona koja se stavlja u odnos sa muškarcem, retko sama, gotovo nikada samosvojna.

Kada za nešto što traje deset godina kažemo „svaka čast, uspeli ste!“, šta reći za nešto što je punih četvrt veka na liderskoj pozici u onom čime se bavi. To je pošlo za rukom Branislavu Banetu Radoševiću i njegovoj Galeriji ITD, odnosno u Institutu za Transfuziju Dizajna na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji je u sredu, 9. aprila, sa svojim saradnicima i prijateljima obeležio 25 godina rada (iako je godina, ako se sve saberu četiri više, kako radi njegov studio i ova autorska ručna štampa).

Profesor u penziji, hroničar Vršca i dugogodišnji novinar, koji se uspešno bavi fotografijom, zagovornik je otvaranja Vršačkih planina za posetioce, goste, turiste, i otkrivanja njihovog blaga. U Vršačkim planinama postoje tzv. ostenjaci, stene koje za neupućenog posetioca predstavljaju samo obične gromade, ali oni upućeni u tim gromadama mogu uočiti prava umetnička dela.

Iza Igora Pervića, kojeg još uvek poistovećujemo sa ulogama mangupa i zavodnika, je glumac sa gotovo četrdesetogodišnjim stažom, jer je prvu ulogu ima sa svega sedam godina u televizijskom filmu „Porodični orkestar“ Mire Trailović. Popularnost većinom među ženskim polom, ostvario je igrajući u kultnoj seriji „Sivi dom“, filmovima: „Crni bombarder“, „Lajanje na zvezde“, „Bure baruta“ i ulogama u preko trideset drugih filmova i serija.

Obe mlade, lepe i posebne. Jedna rođena u drugoj polovini XIX veka (1870) u Srbobranu, druga krajem XX (1992) u Beogradu. Jedna se ogleda i govori kroz ovu drugu. Tako su ih doživeli i scenarista i tvorac projekta Pero Zubac, i producent Zoran Janković i režiser Marko Marinković, tako ih je prepoznala i publika prisutna na novosadskoj premijeri dokumentarno-igranog filma “Doba Dunđerskih” u Areni Cineplex, 14. marta 2014. godine.

Novosadska publika je dokumentarno-igrani film ”Doba Dunđerskih” imala priliku da pogleda 14. marta u Arena “Cinaplex” i da tom prilikom pozdravi kako glumačku ekipu, tako i sve ljude, od producenta, reditelja zaslužnih za realizaciju ovog projekta.
Pero Zubac, po čijoj ideji je i nastao ovaj pedesetominutni film tom prilikom rekao:
-Kada su me producent i reditelj filma „Doba Dunđerskih“ pitali da li imam neke posebne zahteve, ja sam im rekao: Laza Kostić može da bude po vašem, Lenku nađite, a Lazar Dunđerski mora biti Predrag Momčilović, jer ja sam uvek tako zamišljao Lazara Dunđerskog. To se pokazalo kao pun pogodak jer je Predrag Momčilović Moca glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (od 1985), ulogu velikog Lazara Dunđerskog izneo verodostojno i moćno.

Na svečanoj akademiji povodom obeležavanja jubileja 120 godina organizovanog turizma na Zlatiboru, uručene su zahvalnice pojedincima koji su svojim radom, delom, znanjem i zalaganjem doprineli da ovaj turistički planinski centar bude jedan od najprestićnijih u Srbiji. Među dobitnicima priznanja, kao što su akademik Miladin Pećinar, Dobrila Smiljanić, Milisav R. Đenić, pročitano je i ime inženjera Sekule Kneževića Ćaldovića, koji je, kako je navedeno, bio jedan od najuglednijih inženjera za saobrćajnice toga vremena, i koji je učestvovao u izgradnji puta Užice-Kraljeva voda, koji je u to vreme predstavljao remek delo putarstva.

-O Lenki sam prvo saznanje stekao pročitavši na studijama u Novom Sadu esej profesora Mladena Leskovca "Lenka Dunđerska". Od tih dana 1964. godine, mene prati Lenka i ja se raspitujem, čitam, razgovaram sa znalcima toga vremena. Prelistavam stare novine u Biblioteci Matice srpske, beležim sve što mi ispričaju, pa to proveravam. Dopisujem se s ljudima koje zanima Laza Kostić, analiziram stare fotografije i tako otkrivam porodicu Gecinih Dunđerskih i postajem jedan od onih koji pokušavaju da im, makar virtuelno, vrati ono što im je u vremenima oduzimano i oduzeto - rekao je Pero Zubac, književnik, poeta, scenarista, publicista…

-Srbija je najprepoznatljivija po trubi. Izazov je napraviti obradu, improvizaciju neke strane pesme koja dolazi iz muzički zanimljivog područja, ali smatram da ne treba da se beži od naše tradicije i kulture. Mi u suštini grešimo jer težimo nečem tuđem, a sasvim imamo dovoljno našeg prostora, toliko obrada, prerada, toliko toga lepog da se čuje izvornog i tradicionalnog, samo treba da ga održavamo i negujemo. Lično smatram da na tome treba dosta raditi jer bez toga nestadosmo kao narod - smatra Dejan Jevđić, trubač iz sela Rasna, kod Požege, trostuki (2011/12/13) osvajač „Zlatne trube“ i majstorskog pisma u Guči.

Jelena Miletić je primenjena umetnica iz Pančeva koja se bavi unikatnom keramičkom skulpturom. Diplomirala 2005. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna - Odsek keramika, u Beogradu. Magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u klasi profesora Velimira Vukićevića, 2008. u Beogradu. Glavno polje studiranja Unikatna keramika - Skulptura. Od 2000. godine kada je napustila studije ekonomije i položila prijemni ispit na Akademiji, bavi se skulpturom.