U utorak 12. februara 2013. godine u prepunoj Svečanoj sali Matice srpske, predstavljanjem kompletnog stvaralačkog opusa umetnice, izdavačkog čuda „Celokupnog dela“ Desanke Maksimović, Novi Sad je evocirao sećanje na umetnicu. Na ovaj način obeležene su dve decenije od odlaska pesnikinje, koja je preminula 11. februara 1993. u Beogradu, a sahranjena u svojoj rodnoj Brankovini kod Valjeva.

Kao novinar  i  prijatelj pratio sam poznatog vojvođanskog pisca Vanju Čobanova  na raznim mestima koja su bila pozornica  za pisanje njegove nove knjige, a nedavno i na prvoj promociji u Bačkoj Palanci. Knjiga  ''Vreme koje se nikad više ponoviti neće '',  koja opisuje  prošla vremena u Vojvodini, čiji je smisao i kantar bio drugačiji (kako kaže Branislav Krstić u predgovoru ) pruža sliku jedne drugačije Vojvodine, gospodstvene, vizionarske, hedonističke i raspevane – Vojvodine umetnika, veleposednika, vinara. Za manje od mesec dana knjiga je pred drugim izdanjem, a Vlada Vojvodine uvrstila ju je kao protokolarni poklon.

Новогодишњи и Божићни празници сваке године повод су за више стотина хиљада људи нашег порекла из расејања, дијаспоре широм света да допутују у Србију и регион. Тим поводом Миша Ћирић, директор Диаспора Гроуп Србија о значају расејања за економију отаџбине је изјавио:

У свечаној сали Средње економске школе “Светозар Милетић” у Новом Саду, у суботу, 22. децембра, одржана је В редовна скупштина Удужења ЋИРИЛИЦА Београд -повереништво из Новог Сада “Српска Атина”. 
Српско удржење ЋИРИЛИЦА, под геслом, “Не одрецимо се најсрпскијег!” штити, брани и отима ћирилично писмо од неупотребе и заборава, јер језик је суштина једног народа да народа без језика нема.

U porodičnoj kući Đuragić, o kojoj se već duže vreme stara, a neko vreme ponovo živi, umetnik svetskog formata Giga Đuragić Dile, 29. septembra 2012. godine, otvorena je Art galerija „Đuragić“. Svečanosti su prisustvovale brojne zvanice, ali kako je domaćin u emotivnom obraćanju podvukao, pre svih i iznad svih - prijatelji sa raznih strana, iz Bijeljine, sa Zlatibora, Žablja, Šida, Titela, Mitrovice, a oni Deronjski, samonazvani hor „Šaka jada“, kao duhovna deca svom ocu, na kraju su zapevali  „Mnogaja ljeta“ i izazvali trnke od lepote i miline iznašavši saglasje trenutka, ambijenta, ali i načina izvedbe.

“Nagrada Najevropljanin za mene znači samo podstrek za nove aktivnosti, dalji rad. Trudiću se, da opravdam, pa i da prevaziđam rezultate koje sam do sada postizao.”
 Ovim rečima prisutnim kolegama, poslovnim partnerima, prijateljima i novinarima obratio se prof. dr Marko Carić, na svečanosti upriličenoj 12. maja 2011. godine na Privrednoj akademiji u Novom Sadu, organizovanoj nakon dobijanja nagrade “Najevropljanin” za doprinos u razvoju preduzetništva i menadžmenta. Nešto više od godinu dana kasnije, tačnije u petak, 03. avgusta, prisustvovali smo jednoj novoj svečanosti, istina, malo drugačijoj, u čast stvaralaštva ovog mladog i ambicioznog čoveka, otvaranju stambenog kompleksa u naselju Telep u Novom Sadu, koji je, na neki način, bio potvrda svega što je obećao. Bila je to, istovremeno, i proslava prve godišnjice uspešnog poslovanja njegove građevinske kompanije „Najevropljanin“, koja je izgradnjom ovog stambenog kompleksa pomerila standarde komfornog stanovanja, s obzirom da se na placu nalaze stambena zgrada i teniski tereni sa svlačionicama, koji će biti dostupni kako stanarima zgrade, tako i svim ostalim zainteresovanim korisnicima, kao i uređen zeleni prostor.
- Trudili smo se da ispoštujemo nekoliko bitnih principa, kao što su vrhunski kvalitet materijala i izvođenje radova, inovativnost i funkcionalnost arhitektonskih rešenja i apsolutna sigurnost, dakle, u svim segmentima kvalitet iznad proseka, što je svakako novina na našem tržištu po kojoj će „Najevropljanin“ biti poznat. Bitno nam je da naši objekti budu prepoznatljivi po lepim fasadama spolja, po kvalitetnim materijalima i radovima, po visokim standardima komfora i po uređenju dvorišta koja će biti oplemenjena zelenilom. Zato vodimo računa o svakom detalju. U to su se najpre uverili kupci stanova, a potom njihovi rođaci, prijatelji, poznanici i – po principu „dobar glas se daleko čuje“, postaće to naš zaštitni znak. Kada „Najevropljanin“ stoji iza nekog projekta, znaće se da je u zgradu ugrađen najbolji materijal, da su radili vrhunski majstori i da je sproveden čitav postupak od upotrebne dozvole, do tehničkog prijema i uknjiženja zgrade i stanova – izjavio je gospodin Marko Carić.
Ovu proslavu, iskoristili smo i za intervju sa prof. dr Markom Carićem, inače, suosnivačem Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, predsednikom Saveta Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment i generalnim menadžerom Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, ali i nosiocem brojnih drugih funkcija. Prvo pitanje – kako je moguće spojiti teorijski-profesorski i praktični-građevinski posao?

Na ''Rumafestu“, turističkoj manifestaciji koja je nedavno održana u Rumi, a koja je prevazišla sva očekivanja i oduševila meštane i sve prisutne goste, vojvođanski književnik Vanja Čobanov sreo se gospodinom Zvonkom Bogdanom i gospodinom Savom Jojićem. Iza ovih srdačnih susreta krije se saradnja pisca sa Zvonkom Bogdanom, našom muzičkom legendom i sa Savom Jojićem, vlasnikom vinirije ''Mačkov podrum'' iz Iriga, na njegovoj novoj knjzi.
Knjiga '' Vojvođanske priče'' divani, kako i sam podnaslov knjige kaže, „o vremenu koje se nikada više ponoviti neće '' i sadrži šest priča posvećenih vojvođanskom duhu i vrednostima koje se polako zaboravljaju i nestaju. Priče su smeštene u istorijski period između 1850. godine do Drugog svetskog rata. Autentične su, sa originalnim dokumentima i fotografijama i napisane su romanesknim jezikom. Sve priče, osim što su usmerene na buđenje pozitivnog vojvođanskog duha i ka vrednostima koje su za manje od sto godina potisnute ili nestale, imaju svoje posebne teme.
Tako će Zvonko Bogdan i njegov muzički senzibilitet, rad i obrada pesama iz tog vremenskog perioda biti zastupljeni u priči koja ima za temu vojvođansku muziku, dok će Sava Jojic sa retko interesantnom porodičnom istorijom, koja se proteže od 1847. godine do danas, biti zastupljen u priči posvećenoj porodičnoj tradiciji i kultnom odnosu prema vinogradima.

Ivan Fece ili jednostavno Firči, naš proslavljeni bubnjar, posle New York faze koja je trajala više od 20 godina, poslednjih godina zaokuplja našu javnost više kao medijska ličnost a manje kao istaknuti muzičar. Neopravdanost ovakvog tretmana jednog potvrđenog umetnika verovatno leži i u harizmatičnoj pojavi i elokventno komunikativnom performansu, jezgrovito slikovito deskriptivnom govoru, čoveka koji ima šta da kaže i to na krajnje interesantan način. Međutim, Firči je pre svega i iznad svega muzičar. O njegovim aktivnostima, o tome kako je konstruisao „doboš“ koji danas sviraju bubnjari najvećih svetskih bendova, a pre svega o njegovim počecima, priča jedan drugi čovek, umetnik po vokaciji, Ivan Fece.
-U muzičku školu, odsek violina, upisao me je moj deda Branko Fece, kada mi je bilo pet godina. On je pored svog direktorovanja po raznim firmama bio i violinista i sa njegove tri sestre imao je porodični gudački kvartet. Deda Branko nije bio profesionalni muzičar, ali je voleo da svira. Pamtim sliku iz svog detinjstva, dedu kako svira uz muziku sa ploča, koja se vrti na odličnom gramofonu povezanom sa još boljim zvučnicima, i to svakodnevno sat, dva, klasiku i čardaše, za dušu.
Druga presudna epizoda za mene kao muzičara, desila se u Osnovnoj školi „Jovan Popović“ kada me je moja nastavnica muzičkog Hilda Pucarević, odredila da ispred škole oformim orkestar. Ja sam se već tada malo zasitio violine, pa sam želeo da sviram gitaru, jer sam video da od violine nema devojka. Pošto smo bili kućni prijatelji sa Petrom Bahunom, našim proslavljenim gitaristom i članom orkestra Radio Novog Sada, moja majka je zamolila Petra da mi pomogne u izboru gitare. I tada smo nas dvojica kupili najbolju gitaru u tadašnjoj jedinoj prodavnici muzičkih instrumenata i muzičke opreme u gradu Novom Sadu, Muzičkom magazinu. Tako sam ja počeo da sviram gitaru. I u takvom jednom prelomnom trenutku za mene, ja sam trebao da napravim bend, u kome sam, a priori, video sebe kao glavnog, kako sviram gitaru. Međutim, moje lepo vaspitanje i poštenje je odagnalo te ideje vrlo brzo, pošto se na audiciju prijavilo 50-toro klinaca, i preko 20 onih koji su svirali bolje gitaru od mene, jer ja sam tada tek počinjao. Ali, niko se nije prijavio za bubnjeve. Iskreno se nadam da neće zvučati prepotentno, ali onoga trenutka kada sam seo za bubnjeve već znao da ih sviram.

“Hepiend se ne događa samo u filmovima i knjigama. On može da bude stvar izbora, jer „sreća je pitanje odluke i zato poneko zauvek ostane u krugu ponavljanja, a neko se osmeli i iskorači. Slavica je provela godine pokušavajući da isceli rane koje joj je naneo crnokosi mladić, tešeći se da će ga stići zaslužena kazna. A onda, petnaest godina kasnije, putevi su im se ukrstili na mestu na kojem su se tome najmanje nadali. Branko je sada neko sasvim drugačiji, neko kome su oprost i ljubav preko potrebni. Mnogobrojna iskušenja su pred njima. Nagrada je – novi život.”
 Ovo je odlomak iz novog romana Ivane Kuzmanović “U ime Ljubavi” – o snazi ljubavi i hrabrosti da se njena moć iskusi, koji se pojavio u prodaji 25. jula u izdanju beogradske izdavačke kuće Laguna i odmah izazvao veliko interesovanje čitalačke publike u Srbiji. Junaci novog romana Ivane Kuzmanović žive svuda oko nas i u nama. Bol i emocionalne ožiljke dobili su od roditelja u nasleđe. Postali su žrtve ili dželati. Nedostatak ljubavi i nerazumevanje gurnuli su ih na periferiju života, u bolest, izolaciju, destrukciju, tugu. Ipak, oni su uspeli da preokrenu svoje sudbine…
 „…mislim da se prilika ukazuje svakome, samo je neko vidi, neko ne… U knjižarama su sve knjige dostupne, pa se ipak neko odlučuje za lake ljubiće, a neko za literaturu koja osvešćuje. Isto je i u životu. Naravno, šta god da izabereš platićeš određenu cenu. I uvek kada se za jedno odlučuješ nešto drugo odbijaš. A najveći problem nas ljudi je što bismo hteli da imamo sve. Tako počinjemo da pravimo račun u jednačini sa mnogo nepoznatih…“, navodi u svom novom romanu Ivana Kuzmanović.

Književnik Vanja Čobanov, koji je prvom i drugom knjigom privukao pažnju javnosti,
 sada veliki uspeh postiže trećim romanom, „Ready to Wear“, koji je napisao inspirisan životom i stvaralaštvom modne kreatorke Verice Rakočević  Vanja Čobanov, književnik koji živi u Novom Sadu, rođen je 1967. godine u Senti. Neko vreme je studirao psihologiju, ali završio je Pravni fakultet u Kragujevcu. Ima troje dece: Jovana, Nevena i Dunju, a pored posvećenosti njima, uživa u tome da uređuje enterijere i da piše, u svom ateljeu.
 Prvi roman, „Ako je do mene“, objavio je 2010. godine. Naredne godine – drugi roman, „Remedy for Love“, za koji ga je inspirisao život Bogdana Dunđerskog. Pre nekoliko meseci, izdavačka kuća „Laguna“ objavila je treći roman Vanje Čobanova – „Ready to Wear“, inspirisan životom i stvaralaštvom modne kreatorke Verice Rakočević.
 To nije biografija poznate ličnosti na kakve smo navikli. Ovo je ljubavni roman, pun emocija, dočaranih prefinjenim književnim jezikom. Vanja Čobanov je vešt pisac, on rečima stvara – slike. Neverovatne slike, prepune boja, koje „dišu“, stvaraju atmosferu… Čitajući roman, imala sam utisak kao da sam zaista bila na svim mestima na kojima su bili i glavni junaci, Modna Kreatorka i Plavi Slikar, i posmatrala sve što se njima dešavalo. Roman je pun strasti – strasti dvoje umetnika prema stvaralaštvu, kao i one koju oboje sve jače osećaju jedno prema drugom. Ali, oni ljubav vode samo rečima.
Ta strast se materijalizuje, i njihov zajednički poduhvat je stvaranje jedinstvenog, nezaboravnog parfema, zbog čega slikar odlazi u Buenos Ajres… Autor romana, Vanja Čobanov,kaže:
- Dobro je što se knjiga iz virtuelnog sveta, sa interneta, vratila u knjižare. Nedugo posle toga kada se moja knjiga „Ready to Wear“ pojavila na tržištu, počeo sam da dobijam pisma i komentare čitalaca.
Imam privilegiju da posmatram knjigu iz tog ugla, a mislim da je to najvažniji ugao. Jedan od prvih komentara, i najlepših, glasi, otprilike, ovako: „Ova knjiga me je podsetila zašto uopšte čitamo romane, da se sjedinimo sa novim svetom, maestralno oslikanim, da se izgubimo u lepoti priče i jezika, i da uživamo u nečemu što ne želimo da se završi, a mora da se završi.“