Kada je Zoran Jakšić, arhitekta po struci, odlučio da se sa suprugim Ljubicom, posle punog radnog veka, vrati u svoje rodno mesto, Krčedin, imao je pred sobom jednu viziju – da u vremenu, za potonje generacije ostavi trag i zapiše svoje postojanje. Umetniku u duši i genima, koji svoju snagu i moć prenosi i na mlađe generacije, sinove i unuke, nije bilo posebno teško da iznađe način da to i ostvari. Svoju porodičnu kuću u Krčedinu, pretvorio je u umetničku oazu, otvorio galeriju, ustanovio međunarodnu likovno-književnu koloniju, koja iz godine u godinu okuplja kulturni, umetnički, ali i naučni milje srpske i međunarodne scene.  

Ideja, da se u jedno uspavano sremačko selo dovede svet, stara je dvadesetak godina, dok je porodica živela u Staroj Pazovi. Stariji sin, Miodrag Mića Jakšić, je još kao đak srednje arhitektonske škole, a kasnije i student,  imao svoju slikarsku koloniju. Mlađi sin, Predrag, može da se pohvali desetogodišnjim iskustvom na mestu sudije opštinskog suda, i onda mu je to dosadilo i u roku od tri i po godine završio je Fakultet dramskih umetnosti i sada je poznati mladi dramaturg. Skoro je dobio drugu nagradu Ministarstva kulture Srbije, jednu dramu mu je otkupilo pozorište u Banja Luci i kao dramaturg dobio brojna priznanja.

-Dolazak u Krčedin nam je omogućio da napravimo nešto kao porodica - kaže gospodin Zoran Jakšić.  -Pre pet godina, prilikom povratka u rodnu kuću, mi smo odlučili da nešto dobro napravimo i za nas i za selo. Oformili smo porodično udruženje „Moj Srem“, sa ciljem da čuva tradiciju našeg sela, kraja, a samim tim i tradiciju naše porodice, uključujući uz starinu i umetnost. Pa eto, već pet godina kako je ta ideja realizovana, i svake godine se dopunjuje novim sadržajima, prima nove oblike, obogaćuje i ovu sredinu i nas.

Prvobitno je samo Bog bio priznat kao stvaralac, tvorac. Tek 1870. godine termin  stvarati, kreirati, ulazi u upotrebu u francuskom slengu, a koji su koristili umetnici da bi se izdvojili iz salonskih krugova. Pun značaj kreativnost je dobila sa počecima vrednovanja orginalnosti. Tada je bilo moguće zamisliti da su i pojednci kreativni. U početku je kreativnost bila svojstvena samo muškarcima dok se ženska rasipala po kući, majčinstvu i organizaciji društvenog života porodice.

Verovatno bi se tradicija nastavila, da u istoriji nisu postojale žene koje su i pored zadovoljenja svih obaveza koje je društvo od njih zahtevalo, uspele da se, pre svega talentom i hrabrošću da ispolje svoj talenat, ostvare.

Jedna od takvih heroina je Sandra Stanković, ikonopisac iz Kikinde, vlasnica ikonopisne radionice, predsednica Udruženja žena „Artesa“ iz Kikinde i potpredsednica Opšteg udruženja preduzetnica u Kikindi, i nezvanično, vatreni zagovornik prava žene na znanje, rad i slobodan život.

- Većina ljudi se, sticajem okolnosti, ne bavi svojim profesijama, već radi neke druge poslove, a ja sam izabrala da radim ono što volim. To je ikonopisanje. Počela sam da slikam, kao dopunsku aktivnost u periodu od četiri godine, koje sam uz dvoje male dece provela kod kuće. Kasnije me je to toliko zaintrigiralo da sam neko vreme uzimala privatne časove ikonopisanja kod Borislava Živkovića, ikonopisca iz Beograda, i od kojeg sam dobila samo jednu dobru osnovu. Posle toga sam stupila u vezu sa Grkom, Spirosom Karelasom(Spyros Karelas),koji me je ikonopisanju učio putem skypa. Mi se nikada nismo videli, ali ja sam imala vere u njegovo znanje, a on u moj talenat i brzinu. U početku nije mogao da poveruje da takav kvalitet mogu da postignem za tako kratko vreme, da mi je za ikonu formata 26x36 dovoljan samo dan, pa smo imali dogovor da mu svaka dva sata, corpus delicti, prikažem šta sam za to vreme uradila. Najveća nagrada mi je bio njegov komentar da ukoliko jednog dana bude imao potrebu da neko radi za njega, da bi voleo da to budem ja, pre svega zbog svoje upornosti, jer ponekad slikam 12 sati dnevno, ali i brzine. Nažalost, on se danas više ne bavi ikonopisanjem iako je završio fakultet ikonopisa.

U predvečerje najveće i najlepše vinske manifestacije u Srbiji - Interfesta, na degustaciji vina u novosadskom hotelu "Putnik", razgovaram sa direktorkom manifestacije Natašom Budisavljević. Prvo pitanje, nakon što smo nazdravili sa dobro ohlađenim Mirisavim Tramincom iz Vinarije Mačkov podrum iz Iriga, glasilo je: Otkud ideja da ste za nezvaničnu najavu Interfesta odabrali baš vino iz iriške vinarije?

-Inicijativa da se organizuje vinski događaj je potekla od Hotela “Putnik”, a ja sam samo predložila da pozovu fruškogorske i vojvođanske vinarije, zato što smatram da ovaj hotel i preduzeće koje čine i hotel "Vojvodina" i restorani "Lipa" i "Sečuan", nemaju dovoljno dobru ponudu vojvođanskih vina. To nije slučaj samo sa ovim hotelom, to je slučaj sa većinom hotela i restorana u Novom Sadu, Beogradu, Srbiji. Prošle godine sam u "Lipi" bila svedok neverovatnom događaju. Došla je grupa Španaca i turistički vodič, poručio im je ručak i vino Montenegro, zato što nije bilo drugog. Bila sam neprijatno iznenađena, verovatno kao što bi i svako od nas, da se strancima, u sred Novog Sada, u najstarijoj novosadskoj kafani preporučuje crnogorsko vino. To je nešto što hitno treba da se promeni.

Jedan dan smo bliže Interfestu. Vidljivo je da je više od 90% tehničkih radova na njegovoj pripremi završeno. Da li će sve na vreme biti spremno za otvaranje i da li ste zadovoljni odzivom učesnika ove godine?

-Da, odziv izlagača je fantastičan ove godine. Zaista sam prijatno iznenađena, kriza još nije prošla, a izlagači pristižu sa svih strana. Mi smo još pre dva meseca imali popunjen festival. To je samo dokaz da je prošlogodišnji festival bio odličan, kao i svi prethodni, i da vinari u svoj kalendar manifestacija sada već obavezno upisuju Interfest, što je nama organizatorima najveći kompliment.

-Kad se čovek menja, sve se oko njega menja - kaže Branka Stanković, kouč za rast i radost.

Tokom ovih junskih dana verovatno se svi suočavaju sa istim problemom: nedostatkom koncentracije, kao i sna, a i sa tremom koja po žargonu “ili spusta ili diže” znanje, izlaganje, stav itd. Branka Stanković, kouc za rast i radost, bavi se energetskom psihologijom koja pomaže pri lečenju ovih nedostataka. 

Energetska psihologija je način razrešavanja teškoća u odnosima i situacijama, ali i svih stanja koja su naporna (nemir, briga, nesanica, nervoza, ljutnja, trema, strah, fobija, stid, krivica, usamljenost, povređenost, razočaranje, tuga, zbunjenost, manjak snage i volje, nedostatak samopouzdanja, pesimizam, beznađe, depresija – sve ono što je teret). Način je energetski: nežan, topao, podržavajući, uz minimum reči, a rezultat je psihološki. Novi doživljaj donosi svežinu i snagu, oseća se odmah i ostaje da traje.

Svaki čovek ima bol, da li je moguće ukloniti ga i na koji način Vi to radite?
-Da, svako od nas ima i bol i želju da ga nema. Ja sam, tražeći lek za svoj bol, došla do radosti kakve pre toga nisam ni slutila da postoje. Onda mi je bilo lako da zaključim da su odnos prema bolu i način njegovog rešavanja centralna životna osa. Ja bol doživljavam kao odsustvo, nedostatak, prazninu koja nastaje kada je nešto što je sastavni deo bića (tela, razuma, duše) odvojeno od celine. Posledica je da odvojeni deo ostaje bez priliva životne sile i to odsustvo protoka stvara bol. Odvajanje se desi kada je nešto drugo važnije od ove celine. To nešto drugo uvek na kraju bude prepoznato kao pogrešan izbor. Uvek, baš uvek.

Dovoljan je jedan razlog kao povod za medijsko predstavljanje. Kada je u pitanju mlada harizmatična beogradska glumica Nevena Šarčević, reč je o dva, baš dobra razloga. Prvi je što je imala zapaženu ulogu Dude u filmu rediteljke Maje Miloš“Klip”, nagrađenom u konkurenciji od 100 filmova na Međunarodnom, upravo završenom festivalu, “Sinema Siti”.
Drugi, o kome ćemo ovom prilikom znatno više pričati, je njena nominacija za najvoljeniju ženu 21.veka! Kao najmlađa nominovana je u "Airlinivo" organizaciji koja na našem tržištu već osam godina podržava talentovane i vredne žene. Manifestacija kao što je naj žena veoma je potrebna brendovima i potrošačima sa kojima u direktnoj komunikaciji razmenjuju informacije. U toj priči one dele tajnu šta je to harizma, kako postaju legende stoleća...
Čast je tim veća, što su nominovane dobitnice bile Ksenija Mijatović, Biljana Obradović, Verica Rakočević, Ana Tasone Milošević, Dragana Živić Ilić, Elena Karaman Karić, Esma Redžepova, Željana Vučić Postolovska, Tamara Vesna, Olivera Ptica, a inače prve nominovane su bile Olja Ivanjicki, Olivera Marković i druga poznata imena žena koje su na ovim prostorima i van njega uradile mnogo štošta.

Svetski putnik i emigrant, ali ne u klasičnom smislu emigranstke priče, jer je reč, o pre svega, ostvarenom čoveku, Ranko Vukeljić, slikar po profesiji, koji je akademsko obrazovanje i ugled stekao u Australiji, sa svojom porodicom vratio se u Srbiju i doneo sa sobom pomalo zaboravljeni sistem vrednosti i svojevrstan, filozofski pogled na život. Sticajem okolnosti i vođen mladalačkom željom da „oda“ svuda po svetu, najviše je, ipak, bio baziran u Australiji. Kada je konačno, njegov  život počeo da dobija okvire koji garantuju svest, što znači ozbiljne  godine, osetio je potrebu da se vrati u svoju zemlju, da kako kaže, živi „ispod sunca“ tamo gde ga je prvi put ugledao. Nakon što se ostvarila njegova želja da se konačno vrati u predeo za koji je čitavog života duboko emotivno vezan, Novi Sad, usledile su i njegove prve izložbe.

“Takva je Saranza: okamenjena na obodu stepe, zastala u dubokom čuđenju pred beskrajem koji se otvrao ispred njenih vrata. Ulice vijugave, prašnjave, sve same uzbrdice ka brežuljcima, drveni plotovi pred zelenilom bašta. Sunce, dremovni predeli.”
“I kuća moje bake se nalazila na mestu zvanom Zapadni proplanak (Zapad -Evropa –Francuska)”.
Tako je Andrej Makin, pišući knjigu “Francusko zaveštanje” opisao Saranzu, gradić u sibirskoj stepi. Pisac ove knjige nije ni slutio da će njegova sećanja na detinjstvo i čudesan život njegove bake Šarlote, probuditi kreativne fantazije jedog profesora, koji će svoja duboko urezana osećanja uspeti da prenese na svoje đake, učenike srednje škole.

Mira Kovačević, Karlovčanka, majka Aranđela i Aleksanre, jedna je od onih svetlih primera, heroina današnjeg vremena, koja je svoju sudbinu uzela u svoje ruke, uzdajući se u sebe, svoje sposobnosti, i zdravlje.

Mira Kovačević šest godina u nazad prozvodi kuglofe, uz vino, najprepoznatljiviji sremskokarlovački proizvod, koji su Karlovčanima u amanet ostavile Podunavske Švabe, a današnje Karlovčanke uspele, da mu povrate staru popularnost i sjaj. Mira je članica OKUD „Brankovo kolo“, sekcije „Karlovački kuglof“, a sama za sebe kaže, da je „proizvođač i promoter karlovačkog kuglofa, koji je u poslednje vreme postao simbolom ovog sremskog grada, njegov zaštitni znak i suvenir“.

Bruno Skeledžija, rodom iz Slavonije, trgovac po struci, važi za uspešnog i uglednog privatnika. Koliko god da je cenjen u svom poslu od kolega i svojih mušterija, toliko, ako ne i još mnogo više, jer je broj ljudi koji ga hvale veći, cenjen je kao kuvar. U svakoj kući, obično kuvaju žene, pa i u Bruninoj, ali ručak se pamti kada ga on skuva, a njemu je najveće priznanje pohvala od sopstvene žene.

Bean festival ili Temerinska pasuljijada kao magnet već punih sedam godina privlači sve više posetilaca. Jedan od članova Organizacionog odbora ove, nadasve zanimljive manifestacije, koja sadrži praktično sve – jela od pasulja na 300 načina, smotru etno hrane i domaćih rukotvorina, zabavnu i narodnu muziku, nastup folklornih ansambala, raznorazna takmičenja, brojne vredne nagrade, ali i zabavu koja traje tri dana, njen promoter i glavni za smeh, je Goran Podlipec ili kraće Lipec, poznat po kultnoj ulozi u humorističkoj seriji Foliranti Televizije Vojvodina.