U njemu stanuje mir koji ne obavezuje na prisustvo onog drugog, noseći u sebi dodatni spokoj nadovezan na prijatnu sigurnost nečijeg prisustva. Zajedničko nebo i tišina koja se lenjo širi poljima. Ponekad se oglasi pevac, psi zalaju, dok magarica Mica bez velikog interesovanja posmatra okolinu. Živina i zečevi, patke i labudovi koji se ogledaju u jezerskoj vodi okruženoj šašom i granama žalosne vrbe koje je dodiruju. Čuje se gugut golubova lepezanera. Nenametljivo, s merom i u skladu sa prirodom. Zvuk ravnice.

           Lepote Specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara“ prvukle su ih svojom izuzetnošću i dovele na ovo mesto. Peščara, mikroklima, netaknutost beskrajnih prostranstava, zatalasanih livada, mirisa lekovitog bilja, boja otvorenog neba, prostor u kojem i jake košave južnog Banata imaju svoju draž.

            U samom srcu prelepe Šumadije, u vikend naselju Petrovac kraj Kragujevca, nalazi se Seosko turističko domaćinstvo Svetlane i Dragana Cvetkovića. I mada im turistička delatnost nije bila prioritet, danas je mera njihovog zadovoljstva zadovoljstvo njihovih gostiju. Ne lako ostvarljiv imperativ turista koji uvek očekuju „više“.

            Pune 22 godine, ranije krajem novembra, poslednjih godina u januaru i februaru, Salaš 137 na Čeneju kraj Novog Sada, domaćin je Tradicionalnom svinjokolju, odnosno bačkom disnotoru koji je prerastao u ozbiljan market na otvorenom, kao i sve značajnija turistička atrakcija. Privlačno mesto za sve one koji poštuju domaće proizvode proizvedene na način kako se to radilo nekada.

            Maleno selo Šušara, situirano na obodu SRP „Deliblatska peščara“, sa oko 250 stanovnika, jedno je od retkih u kome je sačuvan prirodni sklad. Pre skoro deceniju, čist vazduh, i čista bunarska voda sa 200 metara dubine, mir i spokoj zatalasanih peščanih pašnjaka i livada mirisnog, lekovitog bilja, privukao je zaljubljenike u prirodu i svetske putnike, Vesnu Valok i Dragana Janekovića iz Zemuna. Upravo ovde, u Šušari, uspeli su da pomire svoje potrebe i ljubavi, a da to nisu planirali. Bar ne na ovakav način.

            Dobar primer sklada i povezanosti sa prirodom je aranđelovačko Etno selo „Divljakovac“ na obroncima Bukulje. Na nadmorskoj visini od 390 metara, sa pogledom na Aranđelovac, od 2012. godine razvija se ova topla porodična priča, izraz srpske topline i gostoljublja, velikih porcija ukusnih jela, u ambijentu ispunjenim mirom i spokojem, sa konstantnim uplivom prirode i ruže vetrova, koja se stvara na potezu iznad „Divjakovca“.

            Etno kuća „Ružica“ nalazi se u naseljenom mestu Riđica kraj Sombora. Bogata je nameštajem i predmetima koji su izvornom stanju, očuvani i verodostojno prikazuju kako su živeli preci iz Dalmacije.

            U zaseoku Mionica, iznad Kosijerića, nalazi se domaćinstvo Milese i Milutina Jovanovića, začetnika seoskog turizma u ovom kraju. Od prvog gosta davne 1982. godine do danas, mnogo je onih koji su prešli prag njihove kuće. Do tada su Jovanovići dočekivali putnike - izletnike u obilasku ovog kraja na ručkove, a onda je neprikosnoveni autoritet, čovek od ugleda i reči, gospodin Milutin, sasvim slučajno otvorio vrata svoje kuće i za smeštaj gostiju, „pokupivši“ u lokalnoj turističkoj organizaciji Zemunce neodlučne gde i kako da provedu odmor. Svestan svog dara u ophođenju sa ljudima, siguran u ono što Srbija ima da ponudi, u želji da svoju ljubav prema njoj podeli sa drugima, višak prostora, tri komforne sobe (svaka sa kupatilom i parnim grejanjem), stavlja u funkciju turizma. Njegova supruga, gospođa Milesa, prava čorobnica u pripremi domaćih jela, uz ulogu domaćice rado je prihvatila i ulogu šefa.

            Projekat „Jaka žena - snažno selo“, koji ima za cilj osnaživanje žena iz seoskih sredina kako bi bile sposobne da pokrenu sopstvene poslove u okviru svojih gazdinstava, biće predstavljen drugog dana sajma, u subotu, 23. novembra, u 11 časova u Medija centru Šumadija sajma.

            Sa 74 registrovanih seoskih domaćinstava, ovaj grad u centralnom delu Srbije, na ušću Ibra u Zapadnu Moravu, priljubljen uz šumadijske i starovlaške i kopaoničke masive, sa tragovima kontinuiranog života od preko 2.000 godina, srednjovekovnim manastirima Studenica, Žiča, Gradac i gradom Magličem, sa banjskim lečilištima Mataruškom i Bogutovačkom banjom, brojnim manifestacijama u gradu i gotovo svakom od 80-tak planinskih, razuđenih sela, koja se poslednjih godina sve više orijentišu ka seoskom turizmu, predstavlja primer kojim pravcem razvoja treba da ide turizam Srbije.