Grad Kragujevac je centralni i najveći grad Šumadije, univerzitetski i zdravstveni centar regiona. Njegov rast kao industrijskog centra Srbije definisan je Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića 29. marta 1851. godine, kojim se nalaže preseljenje livnice topova iz Beograda u Kragujevac. Kragujevačka Topolivnica nekoliko puta je menjala ime da bi 01. januara 1946. nazvana „Crvena zastava“, koja je uz Mašinsku industriju „Filip Kljajić“, Mesnu industriju „Crvena zvezda“, „22. decembar“, najveću šumadijsku fabriku tekstilne industrije, bila okosnica najvećeg privrednog centra Srbije i jednog od najvećih centara bivše zemlje. Ove fabrike izvozile su širem sveta, a od pogona u kojima je radilo na desetine hiljada ljudi danas su ostali ruinirani objekti. Izuzetak je fabrika automobila koja je prešla u ruke italijanskog Fijata i najnovijom transformacijom proizvodnje od 2.000 zaposlenih, zadržala  500 radnika.

            Poslednjih nekolko godina turisti intenzivnije počinju sa upoznajem sela u Srbiji. Uvrežen stereotip da su sela manje interesantna turistička odredišta, posebno u ravničarskim, vojvođanskim sredinama, pokušavaju da razbiju turističke organizacije osmišljavajući različite programe kojima bi zainteresovali i privukli one radoznale goste, one koji žele nešto više da saznaju, obiđu, nešto novo i drugačije iskuse.

            Da nije kuća sklonih rušenju i travom zaraslih dvorišta, selo Pleš bi mogli nazvati jednim od najbajkovitijih mesta na svetu. Zbog krivudave zlatonosne Rasine bogate potočnom pastrmkom, na kojoj se smenjuju nanizani ribnjaci i restorani; Zbog planina Goča i Željina, ovog drugog do proleća pod snežnom kapom; Zbog fantastičnih, pitoresknih krajolika, gde livade i gajevi poput kakve niske prate obronke planine koja se spušta do reke; zbog blizine manastira Pleš - Svetih besrebrenika Kozme i Damjana iz XIV veka, obnovljenog u dva navrata, 1996. i 2003. godine; zbog pogleda na Grad Koznik, na obroncima Kopaonika, iz druge polovine XIV veka, jednog od najočuvanijih srednjovekovnih utvrđenja na području Srbije.

            U njemu stanuje mir koji ne obavezuje na prisustvo onog drugog, noseći u sebi dodatni spokoj nadovezan na prijatnu sigurnost nečijeg prisustva. Zajedničko nebo i tišina koja se lenjo širi poljima. Ponekad se oglasi pevac, psi zalaju, dok magarica Mica bez velikog interesovanja posmatra okolinu. Živina i zečevi, patke i labudovi koji se ogledaju u jezerskoj vodi okruženoj šašom i granama žalosne vrbe koje je dodiruju. Čuje se gugut golubova lepezanera. Nenametljivo, s merom i u skladu sa prirodom. Zvuk ravnice.

           Lepote Specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara“ prvukle su ih svojom izuzetnošću i dovele na ovo mesto. Peščara, mikroklima, netaknutost beskrajnih prostranstava, zatalasanih livada, mirisa lekovitog bilja, boja otvorenog neba, prostor u kojem i jake košave južnog Banata imaju svoju draž.

            U samom srcu prelepe Šumadije, u vikend naselju Petrovac kraj Kragujevca, nalazi se Seosko turističko domaćinstvo Svetlane i Dragana Cvetkovića. I mada im turistička delatnost nije bila prioritet, danas je mera njihovog zadovoljstva zadovoljstvo njihovih gostiju. Ne lako ostvarljiv imperativ turista koji uvek očekuju „više“.

            Pune 22 godine, ranije krajem novembra, poslednjih godina u januaru i februaru, Salaš 137 na Čeneju kraj Novog Sada, domaćin je Tradicionalnom svinjokolju, odnosno bačkom disnotoru koji je prerastao u ozbiljan market na otvorenom, kao i sve značajnija turistička atrakcija. Privlačno mesto za sve one koji poštuju domaće proizvode proizvedene na način kako se to radilo nekada.

            Maleno selo Šušara, situirano na obodu SRP „Deliblatska peščara“, sa oko 250 stanovnika, jedno je od retkih u kome je sačuvan prirodni sklad. Pre skoro deceniju, čist vazduh, i čista bunarska voda sa 200 metara dubine, mir i spokoj zatalasanih peščanih pašnjaka i livada mirisnog, lekovitog bilja, privukao je zaljubljenike u prirodu i svetske putnike, Vesnu Valok i Dragana Janekovića iz Zemuna. Upravo ovde, u Šušari, uspeli su da pomire svoje potrebe i ljubavi, a da to nisu planirali. Bar ne na ovakav način.

            Dobar primer sklada i povezanosti sa prirodom je aranđelovačko Etno selo „Divljakovac“ na obroncima Bukulje. Na nadmorskoj visini od 390 metara, sa pogledom na Aranđelovac, od 2012. godine razvija se ova topla porodična priča, izraz srpske topline i gostoljublja, velikih porcija ukusnih jela, u ambijentu ispunjenim mirom i spokojem, sa konstantnim uplivom prirode i ruže vetrova, koja se stvara na potezu iznad „Divjakovca“.

            Etno kuća „Ružica“ nalazi se u naseljenom mestu Riđica kraj Sombora. Bogata je nameštajem i predmetima koji su izvornom stanju, očuvani i verodostojno prikazuju kako su živeli preci iz Dalmacije.