Posle Sombora i Subotice, gde su, prilikom ovogodišnje promocije turijske kobasicijade, kobasice razgrabljene već oko podnevna, nešto slično se dogodilo i u Novom Sadu. To je dobar znak za organizatore 27. kobasicijade, koja oficijelno traje od 25-27. februara u Turiji. Već od 9 časova Novosađani su strpljivo stajali u dugačkoj koloni kako bi kupili suve, sveže ili roštilj turijske kobasice. Dunavska ulica bila je toliko zakrčena, da su “brižni” prodavci iz okolnih lokala morali da intervenišu i pomere kolonu sa svojih vrata, kako bi se znalo da i njihove radnje rade.

Poslednji vikend u februaru proglašen je za “večiti termin” u kome će se održavati Turijska kobasicijada. Za ovogodišnju, 27. po redu, koja sledi u periodu od 25-27. februara, pripremaju se ozbiljnije nego ikada ranije, jer su sebi postavili zadatak da obore Ginisov rekord za još jedan metar, kako bi ona dostigla 2027. metara. Već se zna, takođe, da će se tokom Kobasicijade, čuvena turijska mega-kobasica, koju će danima praviti desetak najboljih mesara i pritom utrošiti više od dve tone mesa i na desetine kilograma začina, prodavati na metar, po ceni od 400 dinara.

Priča prva: Čitav jedan dan televizija je ponavlja vest o 94. godine starom Ladislavu Milunoviću, beskućniku, koji živi u rashodovanoj prikolici u beogradskom naselju Braće Jerković. Starac iz prikolici kaže da ima sve što mu je potrebno, krevet, šporet...Sa njim žive tri keruše: Saška, Mala i Bezimena i jedna mačka. Starac noću spava na krevetu, a keruše ispod kreveta. Jedanaest hiljada dinara, koliko iznosi njegova penzija, troši na hranu za kučiće.

Srpski vinski vitezovi i srpska vina, uspešno prezentuju i svoj red i vinarstvo ovih prostora. Posle ulaska u Evropsku asocijaciju viteških redova, Udruženje Evropski vinski vitezovi Sveti Georgije iz Novog Sada je nedavno postalo član Svetske međunarodne federacije vinskih vitezova i vinskih bratstava, čije je sedište u Muzeju vina, kraj čuvene Ajfelove kule u Parizu. Ova eminentna asocijacija okuplja 270 udruženja iz Francuske, Italije, Švajcarske, Španije, Portugala, Mađarske, Austrije, Kanade, Amerike, Brazila, Japana, Makedonije... i

Lazarevac nije čuven po vinarima i vinogradarima. Ipak, u ovom gradiću kraj Kolubare već tradicionalnon se održava Festival srpskih vina. Ako je suditi po broju vinarija i vinara koji su se odazvali pozivu da učestvuju na ovoj manigestaciji, organizatori su u potpunosti opravdali poverenje neposrednih proizvođača. Mnogi od njih su odlazeći domaćinima otvoreno rekli da zbog uslova i kompletne organizacije, Lazarevac može da ponese laskavu titulu srpske prestonice vina i epitet domaćinske kuće.

Deliblatsku peščaru nazivaju draguljem vojvođanske ravnice i Srbije. Taj epitet, peščara je zaslužila svojom jedinstvenošću, lepotom i bogatstvom biljnih i životinjskih vrsta koje je naseljavaju. Lepota Deliblatske peščare jeste u njenom kontrastu sa svim ostalim što se u Vojvodini može videti. Ona predstavlja nepregledne livade raznobojnih cvetova koje su brežuljcima razdvojene jedna od druge i šume niskog drveća, kroz koje je nemoguće prokrčiti put. Spokoj kojim odiše ova oaza prirode udaljena od bilo kakve civilizacije, je vrednost sama za sebe. Pruža se u pravcu jugoistok-severozapad banatskom ravnicom. Dužina peščare je oko 35 km, a širina nešto više od 11 km, nadmorske visine do 200 m.

Ovogodišnji, 14. po redu Sajam vina u Temerinu, u organizaciji Društva prijatelja bašte, opravdao je sva očekivanja. Istina, uzoraka nije bilo kao rekordne prošle godine (700 uzoraka vina), ali je s obzirom na vrlo nepovoljnu godinu za vinogradare, ovaj broj itekako impozantan, pa i više od toga. Jer, recimo, Međunarodni sajam vina u Budimpešti obično ima oko 500 uzoraka vina.

Kada se davne, 1970. godine, Stevan Slavujević, kasapin iz Šida, obreo u Holandiji, gde je otišao na rad, nije ni slutio da će tamo naći devojku sa kojom će se oženiti. Planirao je samo da zaradi koji dinar, a našao je sreću, koja ga, kako sam kaže, nije napustila do danas. Francišku je upoznao u Amsterdamu, neposredno pre koncerta kulturno- umetničkog društva iz Srbije, zato što je imao kartu više.

Kovilj je mesto u južnobačkom okrugu sa svega 6.000 stanovnika. Nalazi se na dvadesetom kilometru od Novog Sada i na pedesetom od Beograda. Kovilj je rodno mesto pesnika Laze Kostića, u njemu se nalazi Koviljski manastir (po predanju izgradio ga je Sveti Sava u XIII veku), nepregledni pašnjak “Dvojnice” uz Dunav, na kome se napasaju brojna domaća grla svih vrsta, što uz Koviljski rit sa druge strane dolme, odaje nestvarnu sliku, zatim čarda “Na kraj sveta”, poznata po ribljoj čorbi i dobroj muzici.

Sedamdesetak različitih kulinarskih i turističkih priredbi održi se godišnje u Vojvodini. Gotovo polovina njih, tačnije 33 iz čitave Vojvodine, sa bezmalo 300 učesnika, okupilo se na novosadskom SPENS-u, na manifestaciji pod nazivom „Rogalj”. Za veliki broj Novosađana je to bila prilika da na jednom mestu vide sve što Vojvodina u ovoj oblasti nudi. Bilo je tu ponude za ljubitelje dobrog zalogaja svih fela, spremljeno po starinski, a uz to i bogat izbor pića lokalnih rakijaša i vinara. Sve to začinila su brojna kulturno-umetnička društva, među kojima je ponajviše bilo mladih.

Medenjaci su poznata poslastica iz vremena naših baka. To su kolači koji su obeležili svačije detinjstvo. Ukusni su i, što je najvažnije, zdravi su, te se mogu konzumirati bez ustručavanja. Ono što je jednostavno kod medenjaka je njihova priprema: brašno, maslac, med, jaja i začini, koji su od presudnog značaja za ukus.

Crkve brvnare naziv je za sve crkve sagrađene od brvana, tj. talpi, drva u obliku daske širine do 10cm. Ovakve crkve postoje svuda gde je drvo bilo najvažniji građevinski materijal, na primer u Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj i u zemljama Skandinavije (sačuvane su crkve iz doba Vikinga), a u našim krajevima su najčešće u šumovitim dinarskim krajevima i Šumadiji. Odvajkada, na prostoru današnje Srbije, drvo je bilo najvažniji graditeljski materijal – bilo ga je u izobilju, lako se obrađivalo, dobro je štitilo od hladnih zima. Početak gradnje vezuje se za rani XIII vek i vreme sv. Save, ali je danas sačuvano 50-tak, građevina nastalih tokom XVIII i u prvoj polovini XIX veka,.