Novi Sad je imao tu sreću da se posle Ljubljane, Zagreba i Sarajeva nađe na putu grupe Manu Čao po Balkanskoj turneji u okviru koje će ovaj sastav još obići Prištinu, Tiranu, Sofiju, Bukurešt i Istanbul. Koncert u organizaciji agencije „AAA Production” priređen je u Maloj sali Sportskog i poslovnog centra Vojvodina, a u prodaju je bilo pušteno svega 3.000 ulaznica.

Retki su turisti koji pri obilasku Vršca ne obiđu rimokatoličku crkvu sv. Gerharda od Sagreda (katolički misionar koji je propovedao hrišćanstvo u Banatu, osnovao Čandarsku dijacezu i bio njen prvi biskup), najveću rimokatoličku crkvu u Srbiji, svojevremeno drugu po veličini na bivšim jugoslovenskim prostorima. Impozantnog izgleda i dimenzija - dugačka je 61, a široka 22 metra, sa tornjeva visokim 63 metara, ona ne samo da je jedna od najvećih nego i najlepših na našim prostorima.

Novi Sad bi mogao da bude stariji brat Petrogradu, sadašnjem Sankt Petersburgu, čiju izgradnju je započeo Petar Veliki 1703. godine, jer se kao naselje permanentno spominje posle 1690. godine. I Novi Sad i Sankt Petersburg izgrađeni su na močvarnom tlu i leže na rekama.

Malo je bilo porodica koje su imale tu privilegiju da jednim pogledom mogu obuhvatiti Petrovaradinsku tvrđavu i Novi Sad, ispijajući odlično vino iz vlastitih podruma u društvu evropske aristokratije. To je pošlo za rukom porodicama Marcibanji, a potom Karačonji, koje su tokom XVIII I XIX veka bile zaslužne za izgradnju

Nezvanična Sveta Fruška gora u svom nenarušenom prirodnom okruženju krije osamnaest (od pedesetak) preostalih srednjovekovnih manastira. Ovolika koncentracija  hramova na relativno malom prostoru, predstavlja svojevrsni raritet i ponos srpkog naroda. Jedan od najstarijih manastira u Fruškoj gorije Manastir Krušedol.

Lav Nikolajevič Tolstoj, veliki ruski književnik svetskog glasa, početkom XX veka, u najvećoj tajnosti planirao je preseljenje u Novi Sad. Nekoliko poslednjih godina u životu velikog pisca nisu bile najsretnije. Zbog svojih naprednih, socijalnih stavova došao je u sukob sa plemstvom, vlastima, crkvom i porodicom.

Ime Momčila Tapavice, u poslednje vreme čuje se češće nego ranije. Uzrok tome je podatak objavljen na web sajtu Međunarodnog olimpijskog odbora kojim je zvanično potvrđeno treće mesto i bronzana medalja Novosađanina Momčila Tapavice na Prvim olimpijskim igrama modernog doba, održanim od 5.-14. aprila 1896.godine.

Fascinantna je fizička sličnost između našeg domaćina iz Pećinaca, Slobodana Jeremića, idejnog tvorca i vlasnika Muzeja hleba sa slavnim antičkim filozofom Sokratom. Markantna figura, izražajne crte lica i grčki nos, samo su od nekih atributa koji krase Sokrata i deda Jeremiju. Čuveni Sokrat je po profesiji bio vajar. Toj veštini podučavao ga je njegov otac, Sofronisk i logično očekivao da ga sin nasledi. Sokrat je međutim, prepoznao u sebi druge vrednosti, a potraga za pravim znanjima bila je krajnji cilj njegovog filozofskog i životnog kreda. Slobodan Jeremić je po svojoj slobodnoj volji, umetnik.

Svet bi bio mnogo lepše mesto za život kada bi ga shvatili u ritmu muzike za ples, kako ga propagiraju organizatori i doživljavaju posetioci EXIT festivala, najveće žurke na svetu. A Novosađani su domaćini jedne takve grandiozne fešte punih dvanaest godina (prva se računa kao nulta). EXIT `11 će od 7-10. jula ponovo predstavljati svetsku muzičku prestonicu, na što ukazuje podatak da su sve ulaznice po promotivnoj ceni od 4990 dinara rasprodate za jedna dan i to u rekordnom roku.

Ružica Isakov predstavlja živu legendu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ona nije ni glumica, ni prima balerina, niti je ikada zapevale neku ariju na pozornici hrama boginje Talije. Ona pripada grupi ljudi poštovalaca i ljubitelja pozorišta koja aplauzom nagrađuje umetnike i svojim prisustvom daje opravdanost postojanja i pozorišta i umetnika i umetnosti uopšte, jer, šta je umetnost bez publike?! Srpsko narodno pozorište može da se pohvali nesvakidašnjim fenomenom: gospođa Ružica Isakov je 64 godine prisutna na gotovo svim predstavama SNP-a. Zahvaljujući pozorištu uspela je da prevaziđe sve teške godine koje su iza nje.

Kristina Šuklar je rođena u Novom Sadu (1983) u porodici muzičara (majke Ljiljane Đukić Šuklar, dirigentkinje i oca Slavka Šuklara, kompozitora), pa je prirodno što je njen životni put put od najranijeg detinjstva bio obojen muzikom. Sa najvišim ocenama je završila nižu Muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu i sa čertnaest godina otišla u Beč na tamošnji Konzervatorijum, gde i danas živi i radi.

Svetozar Pajić-Dijak priredio je u svečanoj sali Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima izložbu radova kaligrafije, pod nazivom Fruškogorska sveta mesta. Izložbu je otvorila njegova svetost episkop sremski Vasilije i tom prigodom podsetio na put pravoslavlja, vere koja čuva pravost ideja od nastanka hrišćanstva. Svetozaru Pajiću-Dijaku je ovom izložbom pošlo za rukom da na svoj način produži život srpske grafike XVIII veka, iscrtavajući tušem na pergamentu (jarećoj koži), manastire Fruške gore.