Deliblatsku peščaru nazivaju draguljem vojvođanske ravnice i Srbije. Taj epitet, peščara je zaslužila svojom jedinstvenošću, lepotom i bogatstvom biljnih i životinjskih vrsta koje je naseljavaju. Lepota Deliblatske peščare jeste u njenom kontrastu sa svim ostalim što se u Vojvodini može videti. Ona predstavlja nepregledne livade raznobojnih cvetova koje su brežuljcima razdvojene jedna od druge i šume niskog drveća, kroz koje je nemoguće prokrčiti put. Spokoj kojim odiše ova oaza prirode udaljena od bilo kakve civilizacije, je vrednost sama za sebe. Pruža se u pravcu jugoistok-severozapad banatskom ravnicom. Dužina peščare je oko 35 km, a širina nešto više od 11 km, nadmorske visine do 200 m.

Ovogodišnji, 14. po redu Sajam vina u Temerinu, u organizaciji Društva prijatelja bašte, opravdao je sva očekivanja. Istina, uzoraka nije bilo kao rekordne prošle godine (700 uzoraka vina), ali je s obzirom na vrlo nepovoljnu godinu za vinogradare, ovaj broj itekako impozantan, pa i više od toga. Jer, recimo, Međunarodni sajam vina u Budimpešti obično ima oko 500 uzoraka vina.

Kada se davne, 1970. godine, Stevan Slavujević, kasapin iz Šida, obreo u Holandiji, gde je otišao na rad, nije ni slutio da će tamo naći devojku sa kojom će se oženiti. Planirao je samo da zaradi koji dinar, a našao je sreću, koja ga, kako sam kaže, nije napustila do danas. Francišku je upoznao u Amsterdamu, neposredno pre koncerta kulturno- umetničkog društva iz Srbije, zato što je imao kartu više.

Kovilj je mesto u južnobačkom okrugu sa svega 6.000 stanovnika. Nalazi se na dvadesetom kilometru od Novog Sada i na pedesetom od Beograda. Kovilj je rodno mesto pesnika Laze Kostića, u njemu se nalazi Koviljski manastir (po predanju izgradio ga je Sveti Sava u XIII veku), nepregledni pašnjak “Dvojnice” uz Dunav, na kome se napasaju brojna domaća grla svih vrsta, što uz Koviljski rit sa druge strane dolme, odaje nestvarnu sliku, zatim čarda “Na kraj sveta”, poznata po ribljoj čorbi i dobroj muzici.

Sedamdesetak različitih kulinarskih i turističkih priredbi održi se godišnje u Vojvodini. Gotovo polovina njih, tačnije 33 iz čitave Vojvodine, sa bezmalo 300 učesnika, okupilo se na novosadskom SPENS-u, na manifestaciji pod nazivom „Rogalj”. Za veliki broj Novosađana je to bila prilika da na jednom mestu vide sve što Vojvodina u ovoj oblasti nudi. Bilo je tu ponude za ljubitelje dobrog zalogaja svih fela, spremljeno po starinski, a uz to i bogat izbor pića lokalnih rakijaša i vinara. Sve to začinila su brojna kulturno-umetnička društva, među kojima je ponajviše bilo mladih.

Medenjaci su poznata poslastica iz vremena naših baka. To su kolači koji su obeležili svačije detinjstvo. Ukusni su i, što je najvažnije, zdravi su, te se mogu konzumirati bez ustručavanja. Ono što je jednostavno kod medenjaka je njihova priprema: brašno, maslac, med, jaja i začini, koji su od presudnog značaja za ukus.

Crkve brvnare naziv je za sve crkve sagrađene od brvana, tj. talpi, drva u obliku daske širine do 10cm. Ovakve crkve postoje svuda gde je drvo bilo najvažniji građevinski materijal, na primer u Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj i u zemljama Skandinavije (sačuvane su crkve iz doba Vikinga), a u našim krajevima su najčešće u šumovitim dinarskim krajevima i Šumadiji. Odvajkada, na prostoru današnje Srbije, drvo je bilo najvažniji graditeljski materijal – bilo ga je u izobilju, lako se obrađivalo, dobro je štitilo od hladnih zima. Početak gradnje vezuje se za rani XIII vek i vreme sv. Save, ali je danas sačuvano 50-tak, građevina nastalih tokom XVIII i u prvoj polovini XIX veka,.

Kada je Bite Ištvan pre dvadeset godina od svog oca nasledio fabriku za prizvodnju začinske paprike „Delikates“ i pet hektara njive u martonoškom kraju (Kanjiža), nije se preterano obradovao takvoj odgovornosti. Otac mu je uz vođenje fabrike, usput i natuknuo želju da jednog dana na pomenutoj njivi napravi ribnjak za primer i tako spoji lepo i korisno.

Arboretumi, ili parkovi retkog drveća prikupljenog sa svih strana sveta, predstavljaju raritet svake zemlje. Oni govore o negovanju lepote i tradicije u isto vreme. Da bi se neko drvo prenelo iz svog prirodnog staništa i omogućili uslovi za njegov razvitak, treba da prođe desetine godina, kako bi ono dobilo punu lepotu i zrelost. Upravo je takav arboretum u gradiću Tisakurti, koji se pruža na 60 hektara. Njega je osnovao sin grofa Petera Bolza, Jozef, koji je na očevom imanju, a uz pomoć transilvanijskog baštovana, osmislio i prikupio vrste drveća iz celog sveta. U svom okrilju park čuva 1500 vrsta različitih vrsta, pa se tu mogu sresti crvene jele ili “večno drvo” od koga je građena Venecija, jer ne može istrunuti, crveni hrast (primerak star 150 godina), poreklom iz severne Amerike, čiji listovi s jeseni pocrvene, a plod (žir) dobija purpurnu boju, pa „gvozdeno drvo“od kojeg nikako nećete graditi brod, jer je to jedino drvo koje tone u vodi.

Jedinstven primer kako se ljubav prema životinjama može pretvoriti u isplativ porodični biznis, nalazimo na imanju Nađa Ferenca, u malom mestu Abonju kraj Banje Martfu u Mađarskoj. Čovek je biznismen, ima nekoliko svojih pumpi i drugih poslova. Na ulazu u njegovo imanje koje se proteže na 160 hektara (u jednom komadu) primećujemo dva velika džipa i više luksuznih automobila. Sa osmehom našu grupu dočekuje debeljuškast čovek u radnom odelu i blatnjavim čizmama.

Nije slučajnost što je Privredna komora Vojvodine tradicionalne godišnje nagrade pod nazivom “Kapija uspeha”, dodeljivala u vršačkom Hotelu „Villa Breg“ . Njihov menadžment je već više puta imenovan za savremenog lidera ove privredne grane u Pokrajini. U prethodnoj godini, otišli su korak dalje. Uz standardno dobru ponudu smeštaja u 44 sobe i četiri luksuzna apartmana, spa i kongresnog centra sa 140 mesta, lane su u redovne programe uključene i stalne izletničke ture obilaska vršačkog vinogorja, tokom kojih se obilaze fabrike vina, plantaže i degustira vino uz slaganje domaće hrane u tri velika vinska podruma. Taj potez pokazao se kao veoma dobar i višestruko koristan, pa nije ostao neprimećen.

Svakodnevno, u smiraj dana, brod – katamaran, koji može da primi tridesetak ljudi, ali je prijatnije i komotnije kada ih je upola manje, spušta se vodenim putem od “špica” na Štrandu do ispod Petrovaradinske tvrđave. Nakon jedinstvenog doživljaja tvrđave sa reke, put se nastavlja u suprotnom smeru, uzvodno, do Žice ili Dalekovoda ili vodene „Novosadske kapije“,