Arboretumi, ili parkovi retkog drveća prikupljenog sa svih strana sveta, predstavljaju raritet svake zemlje. Oni govore o negovanju lepote i tradicije u isto vreme. Da bi se neko drvo prenelo iz svog prirodnog staništa i omogućili uslovi za njegov razvitak, treba da prođe desetine godina, kako bi ono dobilo punu lepotu i zrelost. Upravo je takav arboretum u gradiću Tisakurti, koji se pruža na 60 hektara. Njega je osnovao sin grofa Petera Bolza, Jozef, koji je na očevom imanju, a uz pomoć transilvanijskog baštovana, osmislio i prikupio vrste drveća iz celog sveta. U svom okrilju park čuva 1500 vrsta različitih vrsta, pa se tu mogu sresti crvene jele ili “večno drvo” od koga je građena Venecija, jer ne može istrunuti, crveni hrast (primerak star 150 godina), poreklom iz severne Amerike, čiji listovi s jeseni pocrvene, a plod (žir) dobija purpurnu boju, pa „gvozdeno drvo“od kojeg nikako nećete graditi brod, jer je to jedino drvo koje tone u vodi.

Jedinstven primer kako se ljubav prema životinjama može pretvoriti u isplativ porodični biznis, nalazimo na imanju Nađa Ferenca, u malom mestu Abonju kraj Banje Martfu u Mađarskoj. Čovek je biznismen, ima nekoliko svojih pumpi i drugih poslova. Na ulazu u njegovo imanje koje se proteže na 160 hektara (u jednom komadu) primećujemo dva velika džipa i više luksuznih automobila. Sa osmehom našu grupu dočekuje debeljuškast čovek u radnom odelu i blatnjavim čizmama.

Nije slučajnost što je Privredna komora Vojvodine tradicionalne godišnje nagrade pod nazivom “Kapija uspeha”, dodeljivala u vršačkom Hotelu „Villa Breg“ . Njihov menadžment je već više puta imenovan za savremenog lidera ove privredne grane u Pokrajini. U prethodnoj godini, otišli su korak dalje. Uz standardno dobru ponudu smeštaja u 44 sobe i četiri luksuzna apartmana, spa i kongresnog centra sa 140 mesta, lane su u redovne programe uključene i stalne izletničke ture obilaska vršačkog vinogorja, tokom kojih se obilaze fabrike vina, plantaže i degustira vino uz slaganje domaće hrane u tri velika vinska podruma. Taj potez pokazao se kao veoma dobar i višestruko koristan, pa nije ostao neprimećen.

Svakodnevno, u smiraj dana, brod – katamaran, koji može da primi tridesetak ljudi, ali je prijatnije i komotnije kada ih je upola manje, spušta se vodenim putem od “špica” na Štrandu do ispod Petrovaradinske tvrđave. Nakon jedinstvenog doživljaja tvrđave sa reke, put se nastavlja u suprotnom smeru, uzvodno, do Žice ili Dalekovoda ili vodene „Novosadske kapije“,

Austrija, zemlja carskih dvoraca i valcera, nekada sedište jedne od najvećih evropskih monarhija, zemlja burne i bogate prošlosti, impozantnih građevina i još lepše prirode, po pravilu me ostavlja bez daha. Ovoga puta odnosom prema vinu i vinogradima. Na takav zaključak odmah po prelasku mađarske granice ukazuju nepregledni zasadi vinograda pored kojih prolazite.